Емануел, беба из колумбијске џунгле

По невероватним животним околностима, судбина троипогодишњег Емануела – рођеног царским резом у импровизованој амбуланти у колумбијској џунгли док су званични војни авиони бомбардовали Фарково упориште – личи на дирљиве латиноамеричке ТВ сапунице са срећним крајем. Бебу је родила Клара Рохас, некадашњи кандидат за потпредседника Колумбије, једна од два ослобођена таоца најјаче злогласне гериле у Латинској Америци. Када се насмејана из тропског густиша промолила на чистину, где су је чекали хеликоптери Црвеног крста организовани уз помоћ и посредништво венецуеланског председника Уга Чавеса, Клара Рохас се захвалила свом сину Емануелу који јој је дао снагу да преживи пакао шестогодишњег заточеништва.

Ослобођена је у региону Гавијаре, на југоистоку Колумбије, заједно са Консуело Гонсалес де Пердомо, бившим послаником, у оквиру мисије која је требало да покаже добру вољу гериле која у својим упориштима уз хиљаде других талаца држи још четрдесетак политичких затвореника које жели да размени за око пет стотина својих затворених бораца, о чему је „Политика” писала у претходним бројевима.

Дечак је рођен 16. априла 2004, две и по године пошто је Клара Рохас, заједно са Ингрид Бетанкур, постала усред председничке кампање заробљеница ове оружане гериле која оперише по непроходним тропима. Верује се да је отац Емануела један од бораца Фарка и да је Клара Рохас са њим била у некој врсти романтичне везе, мада она не открива детаље о другом родитељу свога сина. Једино што је хтела да каже јесте то да не зна ни да ли је отац њеног детета још жив.

„Никада после нисам видела дечаковог оца”, рекла је у интервјуу колумбијском радију. Не знам ни да ли је жив, ни да ли уопште зна да има сина. По неким информацијама, погинуо је у борбама на другом крају региона, али ни то није потврђено. Његово герилско име је „Риго”.

Када је схватила да је трудна, радост и забринутост поделила је са пријатељима у заробљеништву. У поодмаклој трудноћи, одвојена је од свих њих, стављена у једну колибу где је спавала на прућу. Али бар није морала да се даноноћно креће са трупама. Када је дошло време за порођај, тражила је доктора, али побуњеници су одредили једног герилца, који је у свом претходном животу студирао медицину, да јој помогне. Целога дана трајали су болови, а на крају се некадашњи студент медицине одлучио на царски рез. И сам се чудио да су и дете и мајка остали живи. Беби је приликом интервенције у џунгли повређена рука. Колумбијска авијација је баш у то време надлетала малени логор у коме се Клара порађала, а побуњеници су одговарали ватром из својих калашњикова.

Схватила је, како каже, да је дечак рођен под оваквим околностима „Божији дар” и назвала га је Емануел. Четрдесет дана се опорављала од операције у којој је само чудом остала жива. Бебу су чували и неговали герилци. На почетку није било ни хране, ни пелена. Касније је све то однекуд допремљено. Ипак, са бебом у наручју морала је да маршира, онако како су то захтевала ратна правила борбене јединице. Када је имао осам месеци пристала је да болесног Емануела да герилцима, како би они потражили лекарску помоћ. Никада га више није видела… До јуче када је свога сина чврсто, са сузама у очима, загрлила у једном сиротишту у Боготи.

Са маларијом, заражен тропским паразитима и са паралисаном руком, Емануел је предат једном сељаку, јатаку, на другом крају Гавијаре, на негу и лечење. Здравље осмомесечне бебе се нагло погоршавало, па је уплашени сељак решио да га однесе у локалну болницу. Тамо је Емануел заведен као Хуан Давид Гомес Тапијеро. У међувремену је јатак из забаченог села тропске провинције изгубио контакт са герилом, а нико се, све до пред крај прошле године када су почели преговори око ослобађања талаца, није за дете ни интересовао.

Герила је крајем децембра, преговарајући са колумбијским властима и уз посредништво венецуеланског председника, одлучила да ослободи три таоца међу којима је, како су тврдили, био и син Кларе Рохас. Онда је као гром из ведрог неба стигла вест из званичних кругова Боготе да се најважнији талац, троипогодишњи Емануел, не налази у поседу гериле, већ да он већ две и по године борави у сиротишту у главном граду. Клара је ту вест о свом сину чула преко транзистора, што је у овој земљи трагичних апсурда једина веза заробљеника са спољним светом. Упоређивањем крви Хуана Давида Гомеса, са ДНК подацима Клариних родитеља и њеног брата, утврђено је да је ово сироче у ствари Емануел.

Четири дана пошто је ослобођена, допутовавши из Каракаса у Боготу, Клара се, ван очију заинтересоване јавности сусрела са својим сином.

Рачуна се да герила Фарк и друге побуњеничке групе повезане са кокаинским картелима држе у заробљеништву у џунгли око три хиљаде људи. Неки од њих издржали су у животу читавих десет година. Други су умрли од болештина или погинули у ратним операцијама. Један мали број успео је да побегне и да се докопа слободе.