Кад се уме, и хоће најбоље

Кладово – Да се нови град струје Кладово не запарложи у провинцији пресудно је допринела Хидроелектрана „Ђердап” која је овде 1976, четири године након што су њене моћне турбине пуштене у рад, саградила један од најлепших и најфункционалнијих домова културе у Србији. И сада је, захваљујући бризи овдашњих културних посленика, као нов. На његову велику и лепу позорницу годинама радо долазе глумци из свих београдских позоришта и бивају затечени изузетним сценским условима.

Редовно и радо овде долазе и глумци комшијског зајечарског позоришта „Зоран Радмиловић”, а сваког септембра и новембра на кладовску сцену стигне и понека музичка и позоришна представа из програма оближњих традиционалних фестивала у Неготину и Зајечару.

Тако су добрим условима постављени високи стандарди културног живљења у невеликом подунавском граду. Родила се традиција. Под кровом овдашњег великог Центра за културу који од пре дванаест година обједињује делатности Дома културе и Дома омладине, нема места јевтиној естради. Публика је одавно бројна и навикла на врхунске представе. Лепо се прима и локални аматеризам који налази узоре у бројним гостујућим позоришним и музичким представама, књижевним и научним трибинама.

Срећна је околност што већ дуже од три деценије о културном животу у Кладову брину изузетни ентузијасти. Памте се по томе Миодраг Николић и Драган Тодоровић, а последњих дванаест година сви успеси кладовске културе нераскидиво су везани за име Жаклине Николић. Толико она руководи Центром за културу, а у културном животу Кладова делује већ двадесет две године. Она је „крива” за високе стандарде, за уходану сарадњу са културним установама у Београду, Зајечару и Неготину, за пословично препознатљиву чистоту више од три хиљаде квадратних метара сценског простора у Дому културе и Дому омладине. Многи се чуде како ова предузимљива жена сваке године, донацијама и спонзорством, обезбеди између четири и пет милиона динара за текуће одржавање.

Кажу да Жаклина све може, а она узвраћа да су високи стандарди постали навика и традиција. Тако је кренуло од почетка. Тако су најбољи београдски ансамбли стекли навику да долазе у Кладово као на лепи провод. Никад мање од шездесет програма годишње се не изведе на овдашњим сценама. Често познати уметници и сами зову да подсете како је време да буду позвани. Не уцењују хонорарима. Желе поново да виде Ђердапску клисуру, Трајанову таблу, Трајанов мост, римско утврђење Дијану, турску тврђаву Фетислам и да уживају у лепотама националног парка Ђердап. Склопљена су и многа пријатељства београдских уметника са ђердапским аласима и бродарима.

– Увек међу првима овде се играју представе Југословенског драмског, Атељеа 212, Звездаре театра и Београдског драмског позоришта, каже Жаклина Николић. – На великој сцени нашег Дома културе годишње буде најмање дванаест представа професионалних ансамбала. Професионалци хвале нашу сцену, нашу шминкерницу, чистоћу, нашу публику. Истински је та публика недавно уживала и у балетској престави „Орфеј у подземљу”.

Има на овдашњим сценама и правог изворног фолклора, а у галеријама изложби домаће радиности са ђердапског подручја и модних ревија при овдашњем Центру ради и Удружење ткаља „Ђердапски вез”. Америчка фондација АДФ поклонила им је шест разбоја. На тим разбојима и на још четири разбоја чланица Удружења обучене су многе младе Кладовљанке и изаткано прилично тога што је продато туристима.

Добра је сарадња и са археолозима, истраживачима ђердапског подручја. Центар за културу сарађује и са Удружењем за бригу о подводној археологији. То Удружење основала је пре три године археолог Гордана Каровић, која овде реализује пројекат вишегодишњег подводног истраживања Трајановог моста.

Најзад, Центар је почео да се бави и издаваштвом. Прво је објављена изузетно занимљива књига „Дневници победника” кладовског аутора Вишеслава Живановића. Живановић је имао ретку срећу да дође до занимљивих дневника петорице солунаца из кладовског краја. Исти аутор је припремио и књигу о грађанским културним удружењима у Кладову у 19. и 20. веку, а недавно се појавила и његова публикација о предаји кладовске тврђаве Фетислам Србима 1867. године.

Ипак, највећи издавачки подухват овог центра је монографија о вајару Михаилу Томићу аутора Вере Јовановић. Реч је о извесном искупљењу после огрешења Кладовљана према њиховом великом суграђанину, рођеном у оближњем селу Рткову. Његова последња жеља у тестаменту била је да буде сахрањен у Кладову али, сплетом околности, до тога није дошло. Неизвесна је и судбина његове изузетно занимљиве скулптуре „Хајдук Вељко на коњу” о чему је „Политика” више пута писала. Скулптура је остала у гипсу, али је неизвесно да ли још игде постоји пошто се око оставштине умрлог уметника споре многи наследници.