ДИВЉА ГРАДЊА

Министарка здравља Словеније Зофија Мазеј-Кукович шокирала је протеклих дана словеначку јавност открићем да је нова, деценијама ишчекивана педијатријска клиника, чије здање никако да буде окончано, зидана усред Љубљане без грађевинске дозволе. О дивљој градњи је обавестила надлежне полицијске органе ради покретања поступака против одговорних државних и других службеника.

Истовремено је грађане Словеније испрепадала и вест да су страни експерти утврдили да су коловози новоизграђених аутопутева широм државе у катастрофалном стању јер квалитет асфалта није ни близу стандардима у другим ЕУ земљама.

Бечки Технички факултет је за словеначко министарство саобраћаја израдио анализу асфалта на посебно критичним деоницама, а она показује да је 57 одсто нових коловоза у Тројанским тунелима, 30 километара од Љубљане у правцу Беча, клизаво и опасно за вожњу јер је квалитет асфалта „веома лош”, док је квалитет остатка друма оцењен као „лош” (35 одсто), односно „средње добар” (8 одсто). Солидног асфалта, доброг или одличног – нема ни метра!

Описани примери последица су бирократских марифетлука, лоше организације и још горе контроле градње великих државних пројеката, а с обзиром на то да потичу из земље која је тренутно председавајућа ЕУ, доказују двоје – да Словенија има превелика искуства на подручју дивљих градњи, као и да је пут који нас води ка Европи клизавији него што слутимо.

Ово би морала да зна и „крња” Контакт група за Косово која је у „европском оквиру”, а без представника Русије и САД (који нису били ни позвани), у суботу заједно са Олијем Реном и Хавијером Соланом, расправљала о статусу Покрајине на затвореном састанку одржаном на Брду код Крања, у новоизграђеном велелепном комплексу који је држава подигла на узурпираним поседима породице Карађорђевић. Из поверљивих дипломатских извора процурело је да ће, што се Уније тиче, најважније одлуке о статусу Косова пасти између 4. и 18. фебруара, а могућа су незнатна закашњења због избора у Шпанији.

Према том „реду вожње”, Унија ће прво пробати да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом (ССП), а после тога (до 18. фебруара) следи усвајање одлуке о слању мисије ЕУ на Косово под фирмом ЕСДП (Европске одбрамбене и безбедносне операције), без обзира на жеље званичног Београда. Унија више не мора да „бира” између потписивања ССП-а са Србијом и слања мисије на Косово, јер се већина чланица Уније слаже да је Резолуција 1244 СБ УН „добра основа за слање европске мисије у Покрајину”. Платформу је сублимирао један високи словеначки дипломата речима да се „у Резолуцији 1244, на срећу, помиње Југославија а не Србија, иако је у време, када је Резолуција писана, Београд желео да пише да се ’1244’ односи на Србију, то је тражила и Кина, али та идеја, хвала богу, није услишена”.

А пошто Косово у Резолуцији 1244 СБ УН није „уписано” као део Србије – према оцени истог дипломате – „крај СРЈ значи да Косово има онолико права да се осамостали колико све бивше СФРЈ републике, почевши од осамостаљене Словеније којом је процес распадања Југославије и почео”. Истина је да се са оваквом интерпретацијом званичника „на челу ЕУ” не слажу ни стручњаци код куће, на пример Милан Брглез с љубљанског Факултета друштвених наука, који упозорава да је за такво тумачење Резолуције 1244 за слање мисије ЕУ на Косово без одлуке СБ УН „потребно стварно много, много маште”.

Словенија је као шестомесечни вођа ЕУ преузела на себе улогу извођача радова на „државности Косова”. Политичари из Љубљане су током протеклих 16 година успели да се наметну колегама из Европе и САД као врсни познаваоци „ситуације на Западном Балкану” а „посебно Срба и српског менталитета”, па се Словенија, искусна на пољу дивљих градњи, прихватила пројекта који без одобрења Србије реализује у њеној јужној покрајини.

Проблем је што дивља градња у међународној политици има далекосежније последице од грађевинских дивљања на домаћем тлу. Није спорно да је на Косову било много проблема, незаконитости и злочина, али више проблема отвара, него што решава, став да је територијално сакаћење неке земље „праведна казна коју су Срби заслужили”. За починитеље злочина постоје судови, а за проблеме договори. Пресудно је, зато, одговорити на питање има ли нека мањина (макар релативно велика) право да гради нову државу на територији друге?

До данас је одговор на ту дилему био недвосмислен – нема! Доктор Ернест Петрич, некадашњи југословенски ауторитет за подручје самоопредељења народа а данас амбасадор Словеније у Аустрији, у књизи о међународној заштити народних мањина, на питање „да ли мањине могу бити носилац права на самоопредељење”,одговара: „На темељу докумената, усвојених у органима УН, као и на основу опште праксе држава, можемо да закључимо да народне (и друге) мањине према међународном праву немају право на отцепљење… То је разумљиво, јер би принципијелно међународно признање права на отцепљење истог момента довело у питање већину постојећих државних граница… Ни у Европи, а камоли у другим деловима света, није могуће увек повући границе тако да с једне или с обе стране међе не би остале веће или мање мањине.”

Петрич цитира и Декера, који упозорава да „право на отцепљење и осамостаљење никада не може припадати делу народа, јер народ и само народ јесте онај коме припада право на самоопредељење”. Право на потпуно самоопредељење имају, дакле, само „народи у целини, а не њихови делови или делићи” –наглашава Петрич, док на „интерно” – у виду аутономије – мањине полажу пуно право.

Европска политика радо заборавља да је питање Косова попут једноставног урбанистичког проблема, само на светском нивоу. За градњу билокаквог објекта прво морате добити легалну грађевинску дозволу. Уједињене нације валидну дозволу за формирање државе признају само народу. Отуда су и новонастале државе на Балкану, од Словеније до Македоније, брзо признате и примљене у УН, док неки други народи, попут Курда, Шкота, Фламанаца… сањају да на основу тог истог правила једном и сами изграде сопствену државу. Поменути народи немају „резервну” државу, нити матицу с „друге стране гране”, па ту нема ничег спорног. Сви остали, који јесу „делови и делићи” народа обухваћених садашњим системом УН, не могу да добију „грађевинску дозволу” за формирање својих држава на територији неке чланице УН.

Зато, чак и ако многе земље спремно признају Косово пошто оно, према очекивањима партнера у ЕУ – средином фебруара прогласи независност, неће бити једноставно ту творевину потом уписати и у земљишне књиге. А то је „катастар” у лику Уједињених нација. Онако како појединцу не сме бити одузет стан или друго власништво на основу изјава неколико сведока да се недолично понашао, тако ни држава не може да изгуби део територије „због злочина Милошевићевог режима” ако не пристане да потпише такав међународни уговор. Нови „власници” станова могу и сто пута да „признају ново стање” (као што Унмик ћути о хиљадама отетих станова и кућа на Косову), али све док корисник туђе имовине не приволи правог власника да склопе и овере уговор о преносу власништва у суду, његово „право” је правно ништавно; тако и држава Косово може опстати привремено и помоћу стране силе која ју је насиљем и створила.

Словенији би стога на челу ЕУ било боље да се мане ћорава посла и усредсреди на властите дивље градње, а не да Србији омета пут ка Унији тако што се насред клизавог друма, без грађевинске дозволе, упиње да зида „на црно”. Ако ЕУ крене истим, лошим путем, последице пораста незаконитости у свету биће несагледиве.