Има посла, нема радника

Да би што више робе из Србије прешло границу, а овдашњи произвођачи постали конкуренти у утакмици са иностраним, српска привреда мора, пре свега, да промени имиџ и осећај Европе да је Србија несигуран пословни партнер. Да договорено и – испуни: испоручи робу траженог квалитета, у уговореним количинама и роковима.

Овако са једногодишњим искуством из Смедеревске Паланке, између словачке централе и западних купаца, говори овонедељни гост „Политикиног” пословног клуба, Мариан Чапкович, генерални директор „Гошине” Фабрике шинских возила. Фирме, која је, за непуних годину дана, од 29. јануара прошле године, под патронатом „Жоса” из Трнаве постала пример успешне приватизације у металском комплексу и од Српске агенције за страна улагања и промоцију извоза добила титулу најбољег извозника у 2007.

А да би успела у промени имиџа овдашња привреда, каже, мора пре свега да доста уради на себи: побољша квалитет својих производа, да буде продуктивнија и ефикаснија у свему. „Да се више ради, а мање празнује и болује”.

Говорите на основу искустава из свог фабричког круга?

 У почетку смо приметили да једног дана сви дођу на посао, а да већ следећег фали по 40 до 60 радника. Нисмо могли да схватимо зашто је то тако, кад нема ни грипа ни слава. Израчунали смо да годишњи одмори, славе, празници, боловања „поједу” 33 одсто времена предвиђеног за рад. Много је нерадних дана. Такође, можда звучи као ситничарење, али ако је радно време од седам до три, да би у седам заиста био на свом радном месту, радник мора доћи десет минута раније и не може на капији бити тачно у 15 часова.

Упркос старим навикама запослених, не можете се пожалити на прошлогодишњи учинак?

После почетног сређивања фирме и два месеца припреме за увођење новог програма производње теретних вагона, у мају смо направили прва два, а већ крајем године производили два дневно. Крај године смо завршили са 170 произведених вагона, двадесет више него што смо планирали. Испунили смо и премашили план, али смо имали и план шта да радимо кад не иде како смо планирали. Иначе, прошлу годину смо завршили са 11,5 милиона евра промета и 8,5 милиона евра извоза – 74 одсто производње продали смо у Немачкој и Француској. Без иједне рекламације.

Ви нисте незадовољни. А радници?

У почетку су били неповерљиви. Прво питање и оних које смо затекли, али и нових радника било је да ли ће редовно примати плате. Брзо су се уверили да им не нудимо празне приче. Чак и кад нисмо зарађивали довољно, кад смо производили само два вагона месечно, недостајући новац је дотирала централа из Трнаве. Кад је производња повећана увели смо и месечне награде за најбоље, између осталог и оне који заиста раде од седам до три, што је допринело да се производни план премаши.

Многе домаће фирме кубуре са вишком запослених, па са новим власницима следи и отпуштање. Ви сте, напротив, повећали број радника?

Кад смо преузели фирму затекли смо 622 запослена. На крају године на платном списку имали смо 812, а ову годину намеравамо да завршимо са хиљаду радника.

Да ли на српском тржишту рада има довољно потребних кадрова?

Кад је реч о административним радницима и менаџменту, српски факултети имају добре програме и људи доста раде на себи, а кад их запослимо преносимо им наш ноу хау и наша правила пословања и рада. Међутим, што се тиче производних радника имали смо великих проблем. Потребни су нам заваривачи, и то добри и прецизни, а у Србији се они не школују већ шест година, па смо принуђенина преквалификацију запослених са тржишта рада. Такође, велики проблем је старосна структура запослених. Једно нам је нелогично, тражимо раднике, не можемо да их нађемо, а видимо људи седе по кафићима. Можда део објашњења лежи и у податку о великим дознакама Срба који раде у иностранству и шаљу новац својим рођацима.

Какви су планови за ову годину?

Планирамо да отворимо другу линију за производњу теретних вагона, почнемо производњу обртних постоља за те вагоне, као и да модернизујемо производњу путничких. И да наставимо са обуком нових, али и постојећих радника.

А у бројкама?

Планирани промет у 2008. је око 60 милиона евра, рачунамо да направимо 600 теретних вагона и извеземо око 55 одсто производње. Уз редовне поправке, ремонте и ревизије за „Железнице Србије”, очекујемо и исход њиховог тендера за куповину 200 теретних вагона. Ако бисмо добили тај посао, учешће извоза би било мање, 55 одсто производње би остало овде у Србији.

Нови пројекти захтевају и улагања. Колике су досадашње и планиране инвестиције?

Уговором са Агенцијом за приватизацију обавезали смо се да за две године инвестирамо два милиона евра. Већ прошле године уложили смо 1,5, а ове године планирамо да уложимо уместо пола, пет милиона евра. Уз то измирили смо и 1,9 милиона евра наслеђеног дуга Пореској управи.

Шта је било одлучујуће да купите фабрику баш у Србији, а не негде другде у окружењу?

Наш главни мотив доласка у Србију и на Балкан био је проширење капацитета.

Имате ли намеру да још нешто купите на Балкану?

Можда, али још је рано да о томе причамо. У саставу „Жоса” сада су три предузећа – два у Словачкој за производњу, ремонт и поправке вагона и локомотива и „Гошина” фабрика која производи и путничке и теретне вагоне.

Шта би овде требало променити да би се лакше пословало?

Велика је бирократија и требало би поједноставити административне процедуре. Када извозимо три пута нам траже једне те исте папире. Кад нас у фабрици неко покраде, покрене се цела машинерија, а не можемо да ухватимо тог човека или да га казнимо. А кад сте успешна фирма, стално вам долазе у контролу. Више вас контролишу када покажете да сте успешни, него пре јавног успеха.

Овдашњи привредници се жале и на велике државне намете?

Трошкови радне снаге, односно издвајања за порезе и доприносе на зараде су заиста велика. Уз то, велики је утицај и притисак синдиката. Наш интерес као послодавца је да радник буде задовољан, да и сутра дође на посао, да ради добро, да што више производимо, да имамо што већи профит и да можемо и да исплаћујемо веће плате. Не мора то синдикат да нам каже. Али и радници морају да знају да не могу добити више него што зарадимо.

Извозници тврде да им прецењени курс домаће валуте умањује конкурентност на иностраном тржишту. Како се ви сналазите?

Није курс динара за све крив. Пословање не зависи само од курса. Морате променити и дуге ствари да бисте били конкурентни.

Шта конкретно?

Осим повећања квалитета, ефикасности и продуктивности, треба заборавити на брзу зараду. Кад почнете нешто ново не можете гледати само на профит, морате у почетку мислити и на инвестиције у будућност – у људе, у нове машине. Можда у првој години не буде профита, али то не значи да треба одустати од пројекта. Такође, мора се развијати осећај заједништва. У Србији, и радници и менаџери, имају доста искуства, али су и велики индивидуалци – нису баш спремни на тимски рад.

Сарађујете са партнерима са Запада. Колико су заиста спремни да послују са Србијом или да овде уложе свој капитал?

Кад купујемо у Србији, кад контактирамо са добављачима са Запада догађа нам се да неће да нам продају материјал, па неке набавке не можемо да обавимо директно, већ преко Словачке. Али догађају нам се чудне ствари и у Србији, и иако не сарађујемо први пут са неким фирмама, траже нам да платимо унапред или да потпишемо бланко меницу. Можда је то наслеђени страх од међусобних неплаћања.

А шта бисте препоручили министру економије?

Да и Србија пређе, како ми то у Словачкој кажемо, на нову економију.

Шта она све подразумева?

Пре него што је Словачка ушла у ЕУ, мислили смо да када се то догоди, биће довољно да оно што не функционише мало префарбамо, нашминкамо па ће прорадити. Неће. Све је ново. Почев од начина размишљања до децентрализације јавних финансија.

Словачка је земља која је привукла велике стране инвеститоре, чак и из аутомобилске индустрије која није била њен фах, а Трнава град у који су дошли и „Пежо”, „Ситроен”, „Сони”, „Самсунг”, „Џонс Менвил”, Икеа. Како да Србија понови тај успех?

У Словачкој су инвеститори прво дошли у регионе који су имали добре путеве, железницу и осталу инфраструктуру и у којима су их чекале комунално опремљене локације за градњу. Трнава је, рецимо, пре него што ће доћи улагачи, из својих и међународних извора реализовала пројекат који је обухватио и формирање индустријске зоне и подизање образовног и културног нивоа становништва и развој малих и средњих предузећа. Страним инвеститорима је понудила и уређено земљиште и пореске подстицаје. Са некадашњих 18 одсто незапосленост је смањена на 3,6 одсто. То и Србија мора да уради.

 У чему је, по Вама, развојна шанса Србије?

Ви сами морате да одредите своје приоритете. Можда бих ја у почетку форсирао Војводину, односно боље рећи њу прво презентирао европским инвеститорима. На границама је Европе, има добру инфраструктуру и менталитет становништва је ближи европском, па би лакше и привукла инвеститоре.

Улазак у ЕУ има многе предности, али изискује и трошкове и доноси нека ограничења, која инвеститорима баш не погодују?

Истина је да инвеститори из ЕУ иду ка истоку у потрази за јефтинијом радном снагом и да испуњавање, рецимо, еколошких захтева, кошта. Али смањује се незапосленост, повећава животни стандард, окружење је здравије, произведена роба је по захтевима европског тржишта па лакше нађе купца....

Да ли се, као страни инвеститор у Србију, осећате пословно сигурно?

Немамо проблема.

Да ли бизнис осећа политичке осцилације?

За сада политичке прилике не утичу на пословање, али не значи да не могу имати последице.

-----------------------------------------------------------

Кад се Срби наљуте

Имиџу Србије у свету, уз лоше (не)пословне навике, по мишљењу Чапковича, али и искуству „Жосовог” менаџмента, не погодује ни менталитет наших људи. Знају да буду, каже, сувише „радикални, преки”.

Тврдњу илуструје и примером.

– Раднике из Србије смо послали на обуку у Словачку, где су добили неадекватан смештај. Био је викенд и проблем је решен првог радног дана. Међутим, прво што су урадили позвали су телевизију у Србији, објавили да неће ићи на обуку, и што је најгоре, тиме се бавили наредне две недеље. А кад смо дошли говорили су нам: „све ћете сазнати, само полако”. Ипак, за неке ствари су бржи него што би требало.