Школа родитељства

Узалудно је помагати школарцима да преброде потешкоће у учењу, избегну међувршњачке свађе и решавање размирица на лакши и обично окрутнији начин ако се у превазилажење проблема не укључе родитељи. Из дугогодишњег рада ту је поуку извукла Горица Клисура, психолог у осмолетки „Веселин Маслеша”, покретач „Школе родитељства” – психолошке радионице за маме и тате ђака у овој кући знања.

– Постоје разне обуке, курсеви, течајеви за возаче, стране језике, козметичаре... али нико нас не подучава како да будемо бољи, успешнији родитељи. Џаба труд психолога у раду са децом, јер ако се она промене набоље, чим се врате у „несређену” породицу буде им још теже. Отуда идеја да школа унапреди сарадњу са родитељима, али не тако да психолог претерано паметује и дели савете, него да организује факултативни едукативни семинар – каже Клисура.

Тако је настала „Школа родитељства”. Ове године слави трећи рођендан. До сада је прихватила више од 70 полазника и успела да заинтересује и оне који су били убеђени да само „луди” иду код психолога.   

– Група има најмање осам, а највише 16 чланова. Није пракса да оба родитеља похађају семинар истовремено, јер се показало да, ако су заједно, не могу у потпуности да отворе душу. Зато у току једне школске године од септембра до јануара на часове долази мама, а од фебруара до јуна тата, и обрнуто. Ниједан састанак није прошао без суза и извињавања. А повратак у детињство, колико прихватам своје дете, како кажњавам или награђујем, а како су мене, разлог конфликта са дететом, ко има проблем – дете или родитељ... неке су од тема којима се бавимо – објашњава Клисура.

Психолошка радионица организује се једном месечно и траје четири сата. Терапија је у суштини веома болна за полазнике, али им и даје прилику да повере најдубље страхове. Горица Клисура тврди да на овим сеансама родитељи постају свесни да гуше дечје самопоуздање и безразложно гаје осећај кривице код потомака.

– Сетите се приче о Црвенкапи. Мама одређује стазу којом ће девојчица ићи код баке, а ако са ње скрене, појешће је вук. Одрасли треба да усмеравају младе на путу одрастања, али им морају дати и могућност избора. Родитељи су криви за то што су им деца несигурна. Томе су допринеле заповести и придике као што су остави то, немој, зашто си то урадио, ништа не ваља, треба овако, које неретко излете из уста маме или тате, а основни су узрок дечјег повлачења и затварања – сликовито дочарава она.

Какав је однос брачних партнера и знају ли они колико деца користе несугласице родитеља, једно је од незаобилазних питања „професорке” ове необичне наставе.

– Кад су мама и тата у неком раскораку, што не мора да буде у вези са разводом, али значи неповерење међу њима, деца то осете. На пример, отац мисли да његова ћерка, ученица шестог разреда, није дорасла за провод до касних сати у дискотеци. Заштитнички јој каже: „Ако се не вратиш од другарице до девет, немој у кућу да ми улазиш”. А мама толерише ђускање до касних сати. Девојчица ће у мајци тражити савезника и оберучке прихватити услов да изађе са друштвом, а да тата не сазна. Управо то је најопасније по дете. Сутра ће, рецимо, та мајка доћи у школу и видети да ћерка има четири кеца па ће од разредног тражити да оцене не покаже њеном супругу, а то ником добро неће донети – напомиње Клисура.

Она је приметила да неки родитељи своју децу не познају довољно и да им не пружају пажње ни подршке колико би требало.

– И то се може научити. На овој терапији многи схвате да не могу да изброје колико пута недељно уприличе породични ручак и да не обраћају пажњу на израз лица свог детета. Замисле се па питају зашто је то важно. До краја семинара спознају да се родитељске и дечје жеље не подударају баш увек и да су некада и млађи у праву – закључује психолог.