Škola roditeljstva

Uzaludno je pomagati školarcima da prebrode poteškoće u učenju, izbegnu međuvršnjačke svađe i rešavanje razmirica na lakši i obično okrutniji način ako se u prevazilaženje problema ne uključe roditelji. Iz dugogodišnjeg rada tu je pouku izvukla Gorica Klisura, psiholog u osmoletki „Veselin Masleša”, pokretač „Škole roditeljstva” – psihološke radionice za mame i tate đaka u ovoj kući znanja.

– Postoje razne obuke, kursevi, tečajevi za vozače, strane jezike, kozmetičare... ali niko nas ne podučava kako da budemo bolji, uspešniji roditelji. Džaba trud psihologa u radu sa decom, jer ako se ona promene nabolje, čim se vrate u „nesređenu” porodicu bude im još teže. Otuda ideja da škola unapredi saradnju sa roditeljima, ali ne tako da psiholog preterano pametuje i deli savete, nego da organizuje fakultativni edukativni seminar – kaže Klisura.

Tako je nastala „Škola roditeljstva”. Ove godine slavi treći rođendan. Do sada je prihvatila više od 70 polaznika i uspela da zainteresuje i one koji su bili ubeđeni da samo „ludi” idu kod psihologa.   

– Grupa ima najmanje osam, a najviše 16 članova. Nije praksa da oba roditelja pohađaju seminar istovremeno, jer se pokazalo da, ako su zajedno, ne mogu u potpunosti da otvore dušu. Zato u toku jedne školske godine od septembra do januara na časove dolazi mama, a od februara do juna tata, i obrnuto. Nijedan sastanak nije prošao bez suza i izvinjavanja. A povratak u detinjstvo, koliko prihvatam svoje dete, kako kažnjavam ili nagrađujem, a kako su mene, razlog konflikta sa detetom, ko ima problem – dete ili roditelj... neke su od tema kojima se bavimo – objašnjava Klisura.

Psihološka radionica organizuje se jednom mesečno i traje četiri sata. Terapija je u suštini veoma bolna za polaznike, ali im i daje priliku da povere najdublje strahove. Gorica Klisura tvrdi da na ovim seansama roditelji postaju svesni da guše dečje samopouzdanje i bezrazložno gaje osećaj krivice kod potomaka.

– Setite se priče o Crvenkapi. Mama određuje stazu kojom će devojčica ići kod bake, a ako sa nje skrene, poješće je vuk. Odrasli treba da usmeravaju mlade na putu odrastanja, ali im moraju dati i mogućnost izbora. Roditelji su krivi za to što su im deca nesigurna. Tome su doprinele zapovesti i pridike kao što su ostavi to, nemoj, zašto si to uradio, ništa ne valja, treba ovako, koje neretko izlete iz usta mame ili tate, a osnovni su uzrok dečjeg povlačenja i zatvaranja – slikovito dočarava ona.

Kakav je odnos bračnih partnera i znaju li oni koliko deca koriste nesuglasice roditelja, jedno je od nezaobilaznih pitanja „profesorke” ove neobične nastave.

– Kad su mama i tata u nekom raskoraku, što ne mora da bude u vezi sa razvodom, ali znači nepoverenje među njima, deca to osete. Na primer, otac misli da njegova ćerka, učenica šestog razreda, nije dorasla za provod do kasnih sati u diskoteci. Zaštitnički joj kaže: „Ako se ne vratiš od drugarice do devet, nemoj u kuću da mi ulaziš”. A mama toleriše đuskanje do kasnih sati. Devojčica će u majci tražiti saveznika i oberučke prihvatiti uslov da izađe sa društvom, a da tata ne sazna. Upravo to je najopasnije po dete. Sutra će, recimo, ta majka doći u školu i videti da ćerka ima četiri keca pa će od razrednog tražiti da ocene ne pokaže njenom suprugu, a to nikom dobro neće doneti – napominje Klisura.

Ona je primetila da neki roditelji svoju decu ne poznaju dovoljno i da im ne pružaju pažnje ni podrške koliko bi trebalo.

– I to se može naučiti. Na ovoj terapiji mnogi shvate da ne mogu da izbroje koliko puta nedeljno upriliče porodični ručak i da ne obraćaju pažnju na izraz lica svog deteta. Zamisle se pa pitaju zašto je to važno. Do kraja seminara spoznaju da se roditeljske i dečje želje ne podudaraju baš uvek i da su nekada i mlađi u pravu – zaključuje psiholog.