Испосник из библијских времена

Kao секретар СИЗ-а културе Србије путовао сам често на Косово и Метохију због радова на заштити споменика културе. Од монахиња сам слушао о строгом и мало говорљивом владици Павлу. Као председник Верске комисије Србије срео сам га у његовом двору у Призрену, 1987. Утисци су били неочекивани: учинило ми се да пред собом имам монаха испосника из библијских времена. Ситан, у одећи дуго ношеној и излизаној. У владичанском двору без владичанских ручкова и вечера. Без ватре и на хладном времену. У разговору без очекиване љутње на то шта се њему лично, Српској цркви и народу годинама чини од стране већинског албанског становништва. Ко није умео или није желео да слуша примере из Јеванђеља и Библије са којима је упоређивао и разјашњавао сваку ситуацију и неприлику, тај није имао са њим шта да прича.

Живот ван реалног света, скоро да је свако могао закључити. Каснији, чешћи сусрети уверили су ме у потребу стрпљења да би се разумела снага јеванђеоских речи испосника спремног да служи, а не да влада. Молитвеник и духовник првог реда, без икаквог интересовања за материјално, без праћења и познавања политичких прилика, чак и без интереса за то.

Такав владика постао је патријарх српски у временима када се приближавао крај Југославије. За Србе је тада било најважније срушити комунизам. Јуришници на „црвену банду“ у Србији били су напуњени мржњом као да се јуришало на комунисте из 1945. Као да за рушење комунизма неће касније бити времена, ако је то што је тада било у Србији уопште био комунизам. Као да је мало ко мислио о томе да народи Југославије не желе да живе у тој држави и да је то реалност са којом се треба трезвено суочити. Зар су могли веровати да ће рушењем комунизма сачувати неку унитарну Југославију? Да ли су мислили да ће се, оживљавањем мржње коју је оставио грађански рат у Србији, умилити онима који су са стране радили на таквом развоју догађаја? Или да ће од историје потрошени политички програми и српско нејединство бити делотворни? Зашто се за многе Србе у Србији и у дијаспори није постављало питање државе већ само идеологије у тим пресудним временима? Неко би морао да на та питања потражи одговоре. Јер још није све завршено.

Велики број људи из цркве био је на том радикалном таласу обрачуна са комунизмом.

Патријарх, иако и сам против те идеологије, као човек Јеванђеља уверен је да политичког противника треба уважавати као равног себи. Али није имао снаге да унутар цркве дође до јединства на важним питањима, што је могло представљати добру основу за национално јединство.

Неки су мислили да ће поред таквог патријарха моћи учинити више него да је на то место дошао неко други. Можда су и учинили неке ствари, али Павлове јеванђеоске речи биле су брана већем злу. Сматрам да је дао изузетан допринос да у Србији не дође до крвавих расплета. И Милошевићева популарност у тим временима била је велика препрека за то, што није аболиција за грешке које је починио.

Већина патријархових речи, које су ових дана цитиране, нису биле само поруке „братији” и људима из Цркве. Његови позиви на мир током грађанског рата изговарани снагом божанске истине мало су слушани. „Светац који хода“ ишао је јеванђеоским, а живот и стварност другим путем. Његова драма проистекла из тих супротности била је велика. Без снаге да мења силе историје и зла, није престајао са позивима да свако уради оно што сам може.

Павле нам је оставио у наслеђе поруке да је узалудна молитва, ако се зло чини. Да скромност није мана, да само дело, а не речи без дела представљају човека и отварају му пут у царство небеско. Да поштујемо свакога, независно од његовог уверења и вере; да лично и материјално не буду изнад свега другог. Колико би данас у овој Србији било оних који би морали да се постиде пред овим речима! За њега је постојала само једна мера, она којом суди и себи и другом. И Божји пут истине који води изнад свих земаљских граница и зала.

Његове поуке нису само за вернике већ за сваког човека који тежи истини и правичности. Конфучије је у древној Кини говорио да без моралности у владању нема моралности ни у народу, ни у држави, а ни трајности такве државе. Павле је учио о часном и праведном живљењу. Он је доказ да нема слабог човека ако се избори да истина, моралност и духовно у њему надвлада све друго. Он је светионик не само када се моли и говори већ и када сам поправља своје ципеле.

Књижевник