Isposnik iz biblijskih vremena

Kao sekretar SIZ-a kulture Srbije putovao sam često na Kosovo i Metohiju zbog radova na zaštiti spomenika kulture. Od monahinja sam slušao o strogom i malo govorljivom vladici Pavlu. Kao predsednik Verske komisije Srbije sreo sam ga u njegovom dvoru u Prizrenu, 1987. Utisci su bili neočekivani: učinilo mi se da pred sobom imam monaha isposnika iz biblijskih vremena. Sitan, u odeći dugo nošenoj i izlizanoj. U vladičanskom dvoru bez vladičanskih ručkova i večera. Bez vatre i na hladnom vremenu. U razgovoru bez očekivane ljutnje na to šta se njemu lično, Srpskoj crkvi i narodu godinama čini od strane većinskog albanskog stanovništva. Ko nije umeo ili nije želeo da sluša primere iz Jevanđelja i Biblije sa kojima je upoređivao i razjašnjavao svaku situaciju i nepriliku, taj nije imao sa njim šta da priča.

Život van realnog sveta, skoro da je svako mogao zaključiti. Kasniji, češći susreti uverili su me u potrebu strpljenja da bi se razumela snaga jevanđeoskih reči isposnika spremnog da služi, a ne da vlada. Molitvenik i duhovnik prvog reda, bez ikakvog interesovanja za materijalno, bez praćenja i poznavanja političkih prilika, čak i bez interesa za to.

Takav vladika postao je patrijarh srpski u vremenima kada se približavao kraj Jugoslavije. Za Srbe je tada bilo najvažnije srušiti komunizam. Jurišnici na „crvenu bandu“ u Srbiji bili su napunjeni mržnjom kao da se jurišalo na komuniste iz 1945. Kao da za rušenje komunizma neće kasnije biti vremena, ako je to što je tada bilo u Srbiji uopšte bio komunizam. Kao da je malo ko mislio o tome da narodi Jugoslavije ne žele da žive u toj državi i da je to realnost sa kojom se treba trezveno suočiti. Zar su mogli verovati da će rušenjem komunizma sačuvati neku unitarnu Jugoslaviju? Da li su mislili da će se, oživljavanjem mržnje koju je ostavio građanski rat u Srbiji, umiliti onima koji su sa strane radili na takvom razvoju događaja? Ili da će od istorije potrošeni politički programi i srpsko nejedinstvo biti delotvorni? Zašto se za mnoge Srbe u Srbiji i u dijaspori nije postavljalo pitanje države već samo ideologije u tim presudnim vremenima? Neko bi morao da na ta pitanja potraži odgovore. Jer još nije sve završeno.

Veliki broj ljudi iz crkve bio je na tom radikalnom talasu obračuna sa komunizmom.

Patrijarh, iako i sam protiv te ideologije, kao čovek Jevanđelja uveren je da političkog protivnika treba uvažavati kao ravnog sebi. Ali nije imao snage da unutar crkve dođe do jedinstva na važnim pitanjima, što je moglo predstavljati dobru osnovu za nacionalno jedinstvo.

Neki su mislili da će pored takvog patrijarha moći učiniti više nego da je na to mesto došao neko drugi. Možda su i učinili neke stvari, ali Pavlove jevanđeoske reči bile su brana većem zlu. Smatram da je dao izuzetan doprinos da u Srbiji ne dođe do krvavih raspleta. I Miloševićeva popularnost u tim vremenima bila je velika prepreka za to, što nije abolicija za greške koje je počinio.

Većina patrijarhovih reči, koje su ovih dana citirane, nisu bile samo poruke „bratiji” i ljudima iz Crkve. Njegovi pozivi na mir tokom građanskog rata izgovarani snagom božanske istine malo su slušani. „Svetac koji hoda“ išao je jevanđeoskim, a život i stvarnost drugim putem. Njegova drama proistekla iz tih suprotnosti bila je velika. Bez snage da menja sile istorije i zla, nije prestajao sa pozivima da svako uradi ono što sam može.

Pavle nam je ostavio u nasleđe poruke da je uzaludna molitva, ako se zlo čini. Da skromnost nije mana, da samo delo, a ne reči bez dela predstavljaju čoveka i otvaraju mu put u carstvo nebesko. Da poštujemo svakoga, nezavisno od njegovog uverenja i vere; da lično i materijalno ne budu iznad svega drugog. Koliko bi danas u ovoj Srbiji bilo onih koji bi morali da se postide pred ovim rečima! Za njega je postojala samo jedna mera, ona kojom sudi i sebi i drugom. I Božji put istine koji vodi iznad svih zemaljskih granica i zala.

Njegove pouke nisu samo za vernike već za svakog čoveka koji teži istini i pravičnosti. Konfučije je u drevnoj Kini govorio da bez moralnosti u vladanju nema moralnosti ni u narodu, ni u državi, a ni trajnosti takve države. Pavle je učio o časnom i pravednom življenju. On je dokaz da nema slabog čoveka ako se izbori da istina, moralnost i duhovno u njemu nadvlada sve drugo. On je svetionik ne samo kada se moli i govori već i kada sam popravlja svoje cipele.

Književnik