Дневник једне труднице

Тешко вам пада одрицање од старих навика? Што се килограми више гомилају, то вам се све даље чини ваш некадашњи стил живота? И ја се ових дана питам где нестадоше све оне журке, пијуцкање коктела на "ин" местима, врзмање по загушљивим београдским клубовима, лагано ђускање уз латино ритмове. Лунарни месеци теку ли теку, а ја посустајем у ноћном животу. Време ме прегази, не могу да пратим ритам, брзину урбаног живота. Отворише се нови кафићи, нови барови, а ја нисам ту, већ зевам у девет. Боже – да ли сам то она иста ја, весела и динамична, где нестаде тај чувени авантуристички дух? Да ли сам то почела да живим старомодним стилом живота и да ли постадох превремени пензионер у непуних 30?

Да бих остала у фазону, у суботу увече ухватих Жмуа (шатровачки од Мужа) под руку и упутих се на тајни задатак – журку свог најбољег пријатеља у познати кафе. Посустајем већ после прве дилеме – шта да обучем? Чежњиво гледам корсете, миниће, салонке са високом потпетицом којима сам некада скоро могла да дотакнем најсјајније звездице на београдском ноћном небу. Кратак, муњевити поглед у огледало. Масивна фигура попут најсмешније карикатуре, на којој се само назиру некадашње "дуге ноге за играње и витко тело за гледање", изазива на мом лицу болну гримасу. Без избора, ускачем у трудничке панталоне на ластиш, једине у које тренутно могу да уђем, навлачим "боксерке" са лабавим пертлама којих сам се некада гадила и мамин широки капут. На супругово охрабрење, остављам старе успомене по страни и смело се упутих на журезу.

Нова препрека већ на следећем кораку. Слободног паркинг места око кафића нигде ни на видику, а тако ме мрзи да пешачим београдским улицама са "лубеницом" око врата. Раздаљина од 700 метара, односно путања од аутомобила до места за излазак, чини ми се као вечност, непрегледна пустиња, пут до мора и назад. И када се коначно докопах циља, задихана и ознојена улазим у препознатљиви загушљиви простор са шкиљавим осветљењем, који сам некада тако волела. Нигде слободне столице, чак ни барске, а ноге већ "запомажу". Уосталом, блам је седети када овде сви ђускају. Безуспешно се трудим да своје тело још мало задржим на ногама и пратим ритам, а онда, без пардона, дижем финог младића на ноге лагане, што ми раније ни у лудилу не би пало на памет. Покушавам да се попнем на високу столицу што представља веома озбиљан циљ. Делујем као отежала рода, али шта ћу, није лако бити трудница и већ се кајем што сам се одлучила за овакву авантуру. Некада омиљена "арома" загушљивог клуба, сада ми је одвратна. Гужва и метеж ме нервирају, а још више ме иритира то што сви ђускају, а ја, у друштву чувена плесачица, не могу да им се придружим. Тело ми је укочено, на ногама тегови, а око стомака шлауф. Сви ми се смешкају. Само, не знам да ли су то добронамерни осмеси или пак осмеси сажаљења. Сударам се са погледом у стилу – шта ти радиш овде, да ниси мало залутала?

Стари пријатељи се и превише труде око мене, а тако бих  да будем обична, опуштена, као некада, и да не ћаскам са екипом само о термину порођаја, мучнинама, килажи. Једноставно бих заустила – ма дај шефе, који ти је враг? Шта има ново? Је л’ си збарио неку нову цицу? У старом маниру, устала бих и заиграла један добар ча-ча-ча, и опуштено испила "sex on the beach". А сада ме сви смарају добронамерним, али досадним и увек истим питањима – како си? Као да сам, не дај боже, болесна, а не само "мало трудна", што рече један политичар. Незаобилазно је и чувено математичко питање – у ком си месецу – тако да сам се већ и сама забројала. Уместо коктела, сви ме нуткају соком од јабуке, а симпатична келнерица "по стоти пут" ми доноси туру тортиља са укусним сосом. Хвала њој, баш је љубазна, а радо бих заурлала – шта вам је људи, па зар стварно хоћете да од мене направите слоницу. Као да ми то у инат раде, да се више никада не увучем у своје М комплетиће.

Међутим, брзо све заборављам. Она стара "ја" у мени се буди. Позивам бебу на плес и препуштам се лаганој музикици, иако ме слатки кревет у свој загрљај већ одавно зове. Пратим лагане мелодије док ме очи пецкају од толике количине дима по метру квадратном. Осмесима узвраћам осмехом. И на крају схватам – опет сам у центру пажње, па иако сам ове суботе у XXL комбинацији.

Ни ове ноћи нисам изгубила рунду. Ово вече само за мене је створено. Једном се десило и никада више. Сутра је још један нови дан, још један корачић до новог лунарног месеца, дан ближи дану "Д". Погледах у сат – поноћ откуца. Попут Пепељуге изађох, у месецом окупану јесењу ноћ и са својим принцем одлепршах у обећани свет. Шта још очекивати од живота? Заиста, моје ново друштво "у троје" вреди више од свих будућих непроћерданих ноћи, неиспијених коктела и недоиграних плесова.