Тамо где нисам био

Његова екселенција конзул седео је за пространим писаћим столом. Изнад њега је фотографија господина Олафа Рагнара Гримсона, председника Републике Исланд, а с леве стране заставе Србије и те чудесно чедне острвске земље.

Његова екселенција нема превише посла. Недавно му се за помоћ обратио туриста из Рејкјавика коме су на летовању, негде у Хрватској, украли документа: издао му је нови пасош и испратио га до аеродрома. То је био ваљда најузбудљивији догађај током ове године. Али, кад на Исланду спроводе изборе, онда настаје гужва.Јер, конзулат је тада гласачко место, па у њега нагрну сва тројица Исланђана с правом гласа, који живе и раде у Србији.

– То је мала земља саоко триста двадесет хиљада становника, и има само десетак амбасада по свету, али зато има више од двеста конзулата – објаснио је конзул Републике Исланд у Београду. – Из практичних разлога, Министарство иностраних послова најчешће поставља почасне конзуле, бирајући их међу виђенијим грађанима земље домаћина. Мене су поставили на ову дужност по препоруци амбасадора Норвешке и господина Дејана Васиљевића, тадашњег амбасадора Србије у Стокхолму. Био сам тамо на годишњем скупу свих конзула. А, да ли сте икад били на Исланду? Не? Отићи ћемо тамо једном заједно…

Био је то предлог и по, али не знам да ли је реч о званичном позиву службеника Министарства иностраних послова Исланда у Београду, или о срдачном гесту председника „Кон-Тики травела“? Наиме, почасни конзул Исланда је Слободан Мићић, челни човек ове туристичке компаније, једне од највећих у Србији.

Онда смо из конзулата прешли у суседну просторију, у којој је његов кабинет, директорски.Конзулат је био нордијски једноставан, кабинет српски разбарушен. Тамо је био озбиљно суздржан, а овде весело насмејан.

Скинуо је сако.

Заједнички пријатељи

– Још сам радио у „Путнику“, када сам пре тридесетак година водио у Рио де Жанеиро ваше колеге из „Илустроване Политике” Славка Лазаревића и Жику Милутиновића.Славко је био уредник културе и репортер, а Жика уредник фотографије… Дивни људи, штета што више нису с нама. Тада смо се истински спријатељили. Знате, Рио је одувек био познат по том ситном криминалу, не дај боже да на плажи оставиш фармерке и мајицу и уђеш у воду. А Славку се управо то догодило: остао је у купаћим гаћицама.После је у „Илустрованој Политици“ осванула репортажа у којој је описао и ову незгоду, прекрстивши духовито плажу Ипанема у – Иманема.

(/slika2)Тако смо „разбили лед“, па се распричао о свом пријатељству и са Зораном Предићем, који је ономад потписао критику његовог телевизијског дебија и објавио је у „ТВ Ревији“.

– Телевизија Нови Сад је у то време имала изванредну серију путописа под јединственим насловом „Од нашег дописника“. У њој су наступили ваљда сви дописници свих медија бивше Југославије у свету, а највише „Политикиних“. Коначно, кад су их све „потрошили“, замолили су мене да то одрадим. Принцип је био да се на путовањима сними све оно што је занимљиво, а да се доцније, у студију, то прокоментарише „уживо“. Више се и не сећам шта је било, о ком одредишту сам причао, али памтим да сам после неколико дана отворио „ТВ Ревију“ и угледао критику мог првог телевизијског наступа објављену на две стране! На срећу, била је повољна. А знало се да Зоран уме да сасече, кад би за то нашао разлога. И познавао је телевизију боље него ико! То ме је охрабрило…

Тако је то почело: данас за собом има више од сто педесет путописних емисија, а пред собом још педесет које тек треба да се монтирају. Уз то и драгоцено искуство, каквим не би могло да се похвали превише телевизијских или новинских путописаца.Воли га камера, шта ли?

– Ко зна. Мада, имам и скромно глумачко искуство. Само, да не испадне да се хвалим.Кад сам дошао у Београд на студије 1962. године имао сам смисла за глуму, па сам покушао у „Лоли“ скупа са Секом Саблић, Болетом Стошићем, Драганом Николићем… И урадили смо неколико врло запажених представа. Али, тада сам већ почео да радим као водич, што ми је одузимало поприлично времена. Једном ме је позвао Небојша Комадина, редитељ, и одбрусио ми: „Мали, требало би да одлучиш шта ћеш?! Мало-мало, па те нема у позоришту!“ Определио сам се за ово, за туризам. Ко зна да ли сам тада погрешио?!

Од раја до пакла… и натраг

Туризам је, заправо, врло занимљива појава, свеједно с које стране се посматра. Откакоје човек вишак свог времена и новца почео да троши на путовања земаљским шаром, и то из пуког задовољства, у свести људи су се догодиле драматичне промене: заборављена је драж авантуре, која је устукнула пред хедонистичким поривима садржаним у чувеном слогану „За своје паре желим најбоље!“.

(/slika3)– Почео сам у праскозорје новог југословенског туризма. „Путник“ је, са својом непрекинутом традицијом, тада био појам, а аутобуси су већ почели да развозе самоуправљаче широм Европе. Знао сам језике, мајка ми је била професор немачког, што је било итекаква препорука за посао водича! Али, тада су путовања имала ону драж дружења. Заувек памтим то време: вратим групу до платоа испред цркве Светог Марка, а они не могу да се растану, играју коло поред аутобуса… А данас, нико никог не познаје, разиђу се без поздрава. И зановетају: из собе се не види море, испречио се чемпрес, вода је хладна, пржи сунце а нема хлада, идими – дођими…

Прича, затим, како се почетком јуна 1967. године затекао с групом туриста у Јерусалиму, а на јорданској страни града. Рат је висио у ваздуху.

– Саветовали су ми да не прелазимо на израелску страну, јер је опасно.У повратку, гледали смо колоне тенкова како надиру ка Израелу и слушали победничке покличе. Помислио сам: од те несрећне земље неће остати ништа! Али, док смо промицали кроз Турску, већ су нас сустигли први ратни извештаји: Арапи губе… И нико се није жалио што им је арапско-израелски рат загорчао пут. А данас?! Терали би до Стразбура!

Био је окорели „путниковац“, од оних приврженика које би у Јапану, где је та особина изузетно цењена, славили и окивали златом. Зашто је „променио дрес“?

– „Путник“ је био једна од најбољих извозних компанија. Ми смо доводили стотине хиљада туриста, што је било важна ставка у билансу земље. А онда се Југославија распала… Још жалим због тога. Некако тада, мало пре тог џумбуса, дочујем да се по „Путнику“ прича да одлазим и оснивам заједничку фирму! Нисам имао појма о чему је реч.Тек после сам сазнао да је тај абер припустио Мишко Стевовић, који је познат по томе што увек има неке „комбинације“ и нос за посао. Тако смо 1990. године основали нову компанију. Била је то друга приватна туристичка фирма у земљи…

Повратак са Аљаске

Може ли се путовати по свету „на српском“ па, с тим у вези, колико језика говори, на колико се споразумева? Смеје се и каже да, са супругом Маријом Шкљаицом Мићић (која је и сценариста његових путописа), зна све светске језике.

– Ја говорим немачки и енглески, споразумевао сам се и на грчком и турском, а она зна француски, шпански, енглески и руски, па смо тако „комплетни“. Мада, енглески језик је језик туризма… Ја сам пропутовао више од сто осамдесет земаља, а нисам био једино тамо где заиста нема шта да се види, и свуда сам пролазио управо с енглеским. Свет се смањио…

И променио. Прича да није био у Шангају петнаестак година и кад га је недавно поново посетио, доживео је културолошки шок пред променама које су се у међувремену збиле: јер, упамтио је тај град као оријенталну касабу, а сада је затекао модеран мегаполис као било где у богатијем делу света.

Не зна где није био. Каже да има срећу да компанија у којој ради није специјализованаза посебна одредишта, већ покрива цео свет, у зависности од интересовања клијената. С њима се и он повремено отисне у авантуру.

– Нема правила. Сад смо се вратили са Аљаске и, замислите, то је земља која нема путеве, отприлике као ПапуаНова Гвинеја. У обе земље функционише само авиосаобраћај. Али, на Папуи имају само три-четири авиона, а на Аљасци клинци полажу испит за летачку дозволуса шеснаест, а за возачку дозволу са осамнаест година.

Да ли да и ми у Србији забаталимо путеве и да се посветимо полагању летачких испита? Смеје се и каже – „Камо лепе среће“.

Задржавао нас је, таман се распричао, али авион никог не чека. У четири полеће, преостало му је још само два сата да се спакује и стигне на аеродром. Наставићемо разговор кад се врати с неком новом авантуром.