„Лисабон” ступа на снагу

Девет година преговора, усаглашавања, корака унапред па корака уназад, затезања час великих час малих држава чланица Европске уније, као и тензија и међусобних притисака данас је и званично завршено ступањем на снагу Лисабонског споразума. Овим уговором о реформи функционисања Европске уније европски лидери се практични баве још од децембра 2000. године када су усагласили претходни Уговор из Нице, будући да је свима већ тада било јасно да тај документ неће осигурати ефикасност функционисања будуће поприлично проширене ЕУ.

Ипак, усвајање Устава ЕУ је онемогућено противљењем грађана Француске и Холандије на референдумима 2005. године. Међутим, то није обесхрабрило шефове држава и влада земаља чланица да уврсте најважније одредбе из одбаченог Устава ЕУ у уговор из Лисабона, потписан 13. децембра 2007. у португалској престоници.

Најважније новине које „Лисабон” доноси јесу утврђивање квалификоване већине у Савету ЕУ, увођење функције председника Европског савета и функције високог представника ЕУ за спољну политику, као и већа улога Европског парламента у законодавном процесу, у који ће моћи први пут да се укључе и национални парламенти чланица. Овај уговор предвиђа и поступак даље проширења, као и могућност да земља чланица изађе из ЕУ.

Лидери ЕУ су 20. новембра изабрали првог председника Савета ЕУ Белгијанца Хермана ван Ромпаја, док је за првог високог представника за спољну политику изабрана баронеса Кетрин Ештон. Својеврсни председник ЕУ има обавезу да представља Европску унију на међународним скуповима, потом да „помаже у постизању једногласја у Савету”, као и да уз договор с лидерима чланица утврђује главне правце спољне политике, које ће у пракси спроводити високи представник за спољну политику.

Високи представник је заправо незванични шеф дипломатије, будући да се овом термину противила Велика Британија. Високи представник је и потпредседник Европске комисије и задужен је за председавање састанцима министара иностраних послова, учествовање у раду Европског савета, као и организовање посебне дипломатске мреже ЕУ у свету.

Упркос томе што у изворном облику „Лисабон” предвиђа знатно мању и ефикаснију Европску комисију, ирским протоколом је направљен уступак па ће и даље важити правило „једна земља – један комесар”. Изузеци су направљени у правној обавези примене Повеље ЕУ о основним правима па Велика Британија, Чешка и Пољска неће бити на њу обавезне.

„Лисабоном” се инсистира на ефикаснијем доношењу одлука па ће се од 2014. године квалификована већина у доношењу извесних одлука заснивати на натполовичној већини чланица и грађана, односно одлука ће бити донета ако је подржи 55 одсто чланица које представљају 65 одсто грађана ЕУ. Ипак, у појединим областима, као што је безбедност и одбрана, остаће досадашњи облик одлучивања – консензусом.