Пингвини на Ипанеми

Отишао је на Ипанему (уз Копакабану, најлепшу пешчану плажу у Рио де Жанеиру), поставио сунцобран и лежаљку, срећан што га у цик зоре неће ометати певајући гласови продаваца сендвича, сокова, уља за сунчање, наочара за сунце, ни цика деце, ни фудбалери ни одбојкаши… Намеран да се уз музику таласа удуби у озбиљно читање. Али пре него што је отворио књигу, угледао је малену фигуру како излази из воде малаксало машући крилима. Пингвин, на Ипанеми!?

Како пише Едгар Телес Рибеиро, бразилски писац, редитељ и дипломата, замољен да пред глобални климатски самит у Копенхагену опише своје виђење уништења природе, пингвин је кренуо ка њему и учинило му се да га гледа право у очи. Два џогера која су се ту нашла престала су да трче. Малени бродоломник тако далеко од своје куће пао је изнемогао на песак. У трагању за храном, дезоријентисан променама у температури океана, препливао је више од три хиљаде километара. Из далеке Патагоније стигао је на тропску плажу и ту изнемогао најзад завапио за помоћ. Или се тако учинило Едгару Телесу Рибеиру кога је овај догађај натерао на размишљање. Позвао је ватрогасце, који су пингвина однели у зоолошки врт, али растанак са беспомоћним, измештеним бићем, болно је погодио бразилског писца и изазвао грижу савести. „Ово се десило пре извесног времена. Испоставило се да је то био само почетак незапамћене миграције пингвина у Бразил. У потоњим годинама, десетине, па стотине сивобелих магеланских пингвина насукали су се на наше обале. Стижу чак из Патагоније, Магелановог мореуза, Огњене земље… Деца и жене у бикинију скупљају се око њих, покушавају да им помогну, стављају их у своје покретне фрижидере…”

Из Копенхагена, где ће се за неколико дана окупити председници свих земаља, данска књижевница Хане-Вибеке Холст је са читаоцима „Њујорк тајмса” поделила своја сазнања о неумитном уништењу њеног парчета света, уколико на предстојећем самиту не дође до договора за спас планете. Њена породица има кућицу на дунама на обалама Северног мора. Она и супруг схватили су, једрећи по Интернету, да ће за педесет година кућица бити потопљена у мору. Зато објашњавају свом дванаестогодишњем сину да ће морати да бира: између бифтека, хамбургера, авионских путовања, и глечера, амазонске џунгле и на крају њихове породичне окућнице на обали Северног мора.  

Из Јапана писац јавља да га цветање трешања подсећа на аветињске симулаторе снежних пахуљица. У јужној Африци пожари бришу бујну природу и остављају за собом пустош.

Мимо литерарних романтичних и носталгичних описа поремећене природе траје прозаично погађање међу најмоћнијим. Председник Бразила Ињасио Лула да Силва тражи од „грингоса” и осталих западних земаља да плате за заустављање крчења шума Амазоније. Јер они су своје шуме одавно раскрчили и тиме допринели глобалном загревању.

„Ниједан ’гринго’ (уобичајен латиноамерички назив за Американце) нема право да тражи да становник Амазоније умире од глади под дрветом које не сме да сече. Хоћемо да сачувамо џунглу Амазоније, али индустријски развијене земље морају да плате очување Амазоније”, додао је Лула. Француски председник Никола Саркози подржао је идеју да развијене земље уведу посебну таксу како би се створио фонд од двадесетак милијарди долара за помоћ земљама у развоју. Тако терет очувања животне средине не би опет пао искључиво на плећа најсиромашнијих.

У међувремену наставља се крчење амазонске џунгле, највећег природног штитника од глобалног загревања. Бразил је уз велике напоре успорио сечу дрвећа на пространству великом као цела западна Европа. И остале чланице амазонског појаса (Колумбија, Боливија, Еквадор, Перу…) истичу да је читава планета одговорна за заштиту простора на коме треба да без крчења преживи 30 милиона становника. Норвешка се и пре алармантног самита у Копенхагену обавезала да Бразилу за заштиту џунгле до 2015. исплати милијарду долара. За донације у фонд који је за ту намену Лулиним декретом отворен прошле године у Бразилу заинтересовани су Јапан, Шведска, Немачка, Јужна Кореја, Швајцарска… Коначна апокалипса могла би да се спречи само ако се на самиту у Копенхагену заказаном у последњи час, великодушно одреши кеса. У противном, надреални призори, попут оног пингвина на Ипанеми, или људи који умиру под налетом „Катрине” у Њу Орлеансу, усред најбогатије земље на свету, постаће свакодневица целокупног човечанства. Тада никакве паре више неће бити ни од какве помоћи.