Pingvini na Ipanemi

Otišao je na Ipanemu (uz Kopakabanu, najlepšu peščanu plažu u Rio de Žaneiru), postavio suncobran i ležaljku, srećan što ga u cik zore neće ometati pevajući glasovi prodavaca sendviča, sokova, ulja za sunčanje, naočara za sunce, ni cika dece, ni fudbaleri ni odbojkaši… Nameran da se uz muziku talasa udubi u ozbiljno čitanje. Ali pre nego što je otvorio knjigu, ugledao je malenu figuru kako izlazi iz vode malaksalo mašući krilima. Pingvin, na Ipanemi!?

Kako piše Edgar Teles Ribeiro, brazilski pisac, reditelj i diplomata, zamoljen da pred globalni klimatski samit u Kopenhagenu opiše svoje viđenje uništenja prirode, pingvin je krenuo ka njemu i učinilo mu se da ga gleda pravo u oči. Dva džogera koja su se tu našla prestala su da trče. Maleni brodolomnik tako daleko od svoje kuće pao je iznemogao na pesak. U traganju za hranom, dezorijentisan promenama u temperaturi okeana, preplivao je više od tri hiljade kilometara. Iz daleke Patagonije stigao je na tropsku plažu i tu iznemogao najzad zavapio za pomoć. Ili se tako učinilo Edgaru Telesu Ribeiru koga je ovaj događaj naterao na razmišljanje. Pozvao je vatrogasce, koji su pingvina odneli u zoološki vrt, ali rastanak sa bespomoćnim, izmeštenim bićem, bolno je pogodio brazilskog pisca i izazvao grižu savesti. „Ovo se desilo pre izvesnog vremena. Ispostavilo se da je to bio samo početak nezapamćene migracije pingvina u Brazil. U potonjim godinama, desetine, pa stotine sivobelih magelanskih pingvina nasukali su se na naše obale. Stižu čak iz Patagonije, Magelanovog moreuza, Ognjene zemlje… Deca i žene u bikiniju skupljaju se oko njih, pokušavaju da im pomognu, stavljaju ih u svoje pokretne frižidere…”

Iz Kopenhagena, gde će se za nekoliko dana okupiti predsednici svih zemalja, danska književnica Hane-Vibeke Holst je sa čitaocima „Njujork tajmsa” podelila svoja saznanja o neumitnom uništenju njenog parčeta sveta, ukoliko na predstojećem samitu ne dođe do dogovora za spas planete. Njena porodica ima kućicu na dunama na obalama Severnog mora. Ona i suprug shvatili su, jedreći po Internetu, da će za pedeset godina kućica biti potopljena u moru. Zato objašnjavaju svom dvanaestogodišnjem sinu da će morati da bira: između bifteka, hamburgera, avionskih putovanja, i glečera, amazonske džungle i na kraju njihove porodične okućnice na obali Severnog mora.  

Iz Japana pisac javlja da ga cvetanje trešanja podseća na avetinjske simulatore snežnih pahuljica. U južnoj Africi požari brišu bujnu prirodu i ostavljaju za sobom pustoš.

Mimo literarnih romantičnih i nostalgičnih opisa poremećene prirode traje prozaično pogađanje među najmoćnijim. Predsednik Brazila Injasio Lula da Silva traži od „gringosa” i ostalih zapadnih zemalja da plate za zaustavljanje krčenja šuma Amazonije. Jer oni su svoje šume odavno raskrčili i time doprineli globalnom zagrevanju.

„Nijedan ’gringo’ (uobičajen latinoamerički naziv za Amerikance) nema pravo da traži da stanovnik Amazonije umire od gladi pod drvetom koje ne sme da seče. Hoćemo da sačuvamo džunglu Amazonije, ali industrijski razvijene zemlje moraju da plate očuvanje Amazonije”, dodao je Lula. Francuski predsednik Nikola Sarkozi podržao je ideju da razvijene zemlje uvedu posebnu taksu kako bi se stvorio fond od dvadesetak milijardi dolara za pomoć zemljama u razvoju. Tako teret očuvanja životne sredine ne bi opet pao isključivo na pleća najsiromašnijih.

U međuvremenu nastavlja se krčenje amazonske džungle, najvećeg prirodnog štitnika od globalnog zagrevanja. Brazil je uz velike napore usporio seču drveća na prostranstvu velikom kao cela zapadna Evropa. I ostale članice amazonskog pojasa (Kolumbija, Bolivija, Ekvador, Peru…) ističu da je čitava planeta odgovorna za zaštitu prostora na kome treba da bez krčenja preživi 30 miliona stanovnika. Norveška se i pre alarmantnog samita u Kopenhagenu obavezala da Brazilu za zaštitu džungle do 2015. isplati milijardu dolara. Za donacije u fond koji je za tu namenu Lulinim dekretom otvoren prošle godine u Brazilu zainteresovani su Japan, Švedska, Nemačka, Južna Koreja, Švajcarska… Konačna apokalipsa mogla bi da se spreči samo ako se na samitu u Kopenhagenu zakazanom u poslednji čas, velikodušno odreši kesa. U protivnom, nadrealni prizori, poput onog pingvina na Ipanemi, ili ljudi koji umiru pod naletom „Katrine” u Nju Orleansu, usred najbogatije zemlje na svetu, postaće svakodnevica celokupnog čovečanstva. Tada nikakve pare više neće biti ni od kakve pomoći.