Костић против Србије

„Костић против Србије” остаће упамћен као први случај у коме је Европски суд за људска права у Стразбуру донео пресуду за нелегалну градњу у корист породице са Вождовца која је доказала да јој је угрожен животни простор. И не само то. Памтиће се и као лош пример јер држава Србија ни после девет месеци од правоснажности пресуде није у потпуности испунила своју обавезу – да сруши бесправну кућу од око 300 квадратних метара која 12 година повређује Костићима право на мирно уживање својине. Јер тако је одлучио  суд у Стразбуру на чија су врата закуцали Зорка и Недељко када су, кажу, изгубили поверење у домаће судство, полицију, грађевинску инспекцију, општину Вождовац. Пред овим институцијама водили су битку пет година и извојевали решење о рушењу комшијског објекта саграђеног тик уз њихову кућу.

Имовина Костића је, кажу, уништена, а комшија је још 2003. године поднео захтев за легализацију бесправне куће. Због тога није могуће порушити објекат све док се не оконча поступак који ће између осталог омогућити и власницима око пола милиона дивљих кућа и зграда у Србији да добију грађевинску и употребну дозволу. Односно, дозволиће им да поново купе време без обзира на то што су злоупотребили право и што су можда као у случају Костића угрозили нечији животни простор.

Општинске власти поново узимају право у своје руке упркос пресуди Европског суда за људска права која је изнад домаћег законодавства. Да су пресуде Стразбура обавезујуће без обзира на све околности говори и чињеница је суд одбацио поступак легализације као изговор одлагања рушења. Очигледно је да то није било довољно.

Зашто и шта се чека када се зна да би Србија могла да сноси и политичке последице зато што крши обавезе према европском суду. Свака његова пресуда која није извршена нађе се на столу савета министара Европске уније свака три месеца и они траже од надлежних институција одговоре шта је спречило извршење. Да ли ће из другог пута прихватити легализацију као ваљан разлог? Хоће ли одлагање извршења оправдати чињеница да су код нас потребни месеци и године да се судске одлуке спроведу у дело. У земљама чланицама Европске уније то се завршава за двадесетак дана. Који ће аргумент Србија користити да објасни зашто месецима не поступа по обавезујућој пресуди – није познато. Али извесно је да се неизвршавање пресуде у случају „Костић против Србије” може негативно одразити и на извештаје Савета Европе чија је Србија млада чланица.

Костићи су на правду чекали дуже од деценије, потрошили су 40.000 евра, а као успомену чувају пуну собу докумената које су прикупили. Додатно чекање им не представља проблем јер пресуда је подстрек људима са сличним проблемом да њихова борба није узалудна. „Мали човек”, ипак, има начина да се избори за своја права.