После ревизије

Ватикан је, ипак, јединствен. Чак и у томе што је остао једини у Европи без ревизије јавних финансија. Србија се, на задовољство пореских обвезника и уз нелагоду буџетских корисника, повукла из те трке: државни ревизори су парламенту предали и јавности обелоданили налазе прве контроле токова и трошења буџетских пара, којом су откривене многе неправилности и потврђене сумње да се новац из државне касе не троши како то налажу закони и правила доброг пословног понашања.

Очекивано, извештај је изазвао лавину негодовања прозваних – од негирања појединачних налаза до непримерених увреда на рачун контролора. Логично, јавност пита – шта после ревизије?

Иако је на први извештај чекала пет година од доношења Закона о Државној ревизорској институцији, иако је то време било попуњено прозивкама владе што не обезбеђује услове за рад државних ревизора, али и Државне ревизорске институције што не почиње да ради и што гласније не тражи да јој се то омогући, иако је овом првом ревизијом обухваћена тек трећина буџетских пара и само 18 од више од 9.000 буџетских корисника, иако је контролисан буџет за прошлу годину док се у свим земљама увелико завршава контрола овогодишњег... Србија, она која пуни буџет, за почетак не треба да буде незадовољна. Ни престрога. Ни према актуелној власти која тај новац троши. Ни према државним ревизорима.

Власт је коначно прихватила да и „над попом има поп”, да Србија не може што Ватикан може, да кад држава убира и троши народне паре то неко и посматра и проверава. И ако греши – кажњава. Неки то ових дана тумаче храброшћу актуелне власти коју нису имале претходне. Можда има истине и у тој оцени. Али, пре би се то могло назвати њеним суочавањем са реалношћу да се закони, па и овај о државној ревизији, коначно морају примењивати под притиском домаће јавности, али и преузетих међународних обавеза.

Државној ревизорској институцији коначно се, после свих критика, сада мора одати признање за велики и важан посао. И то за само четири месеца са само четири ревизора. Можда су ревизори притиснути толиким послом, више од стотину хиљада докумената, негде и погрешили и о некога се огрешили. Али, иако не постоји правни лек за њихов суд, он можда формално јесте, али суштински није коначан.

На потезу је парламент који ће прихватити или не извештај ревизора и предузети или не мере против прекршиоца, које иду и до смене са функција. Ако коалиција на власти и уједно већина у парламенту има иоле политичке мудрости, искористиће ову прилику да и у пракси докаже залагање за ред у држави и поштовање закона, за борбу против корупције и криминала. И казниће оне из својих редова који су се о закон огрешили.

Без тога ни политичка одлука да се ревизору коначно омогући да ради – неће имати смисла.