Превратничке шетње

Кад више не морам да стојим у реду пред амбасадама, нећу у њему дреждати ни пред нашим шалтерима– коментарише познаник одлуку ЕУ да нам се укину визе за улазак у земље шенгенске зоне. Не осећају се сви препорођенима и преобраћенима као он, јер многи немају чиме да се отисну по континенту, али би и њима ова пригода могла да годи.

Добијена је, наиме, нова могућност, чије постојање прија чак и кад се не користи. Као што је то случај с могућностима да се похађају домаћи факултети, клинике, концерти, позоришне и филмске представе, музеји, изложбе, тржни центри, утакмице, кафићи…

Прилику за олакшану шетњу по иностранству не треба, ни у ком случају, потцењивати. Америка је, на пример, настала дејством путника (имиграната) и уздигла се под самодефиницијом „земља могућности” којом се бодри и кад се, као сада, суочава с низом немогућности.

Шенгенска „пропусница” може да послужи и као повод да се подсетимо на путовања која су превратнички, и често, мењала и нас и свет. Наши великани попут Светог Саве, Вука, Доситеја, Исидоре, Пашића, Тесле, Пупина, Андрића били су и прекаљени интернационалисти, као што су то данас и наше уметничке и спортске звезде. По Хомеровом спеву, назив „одисеја” добила су многа прекретничка путешествија, у која спадају Колумбово откривање „Новог света”, Дарвиново проналажење доказа о еволуцији, Армстронгово премијерно шетање Земљанина по другом свемирском телу (Месецу)…

Домети разнородности измичу, наравно, поистовећивањима. Ближи нашим савременим кретањима је Андрићев запис: „Благо оном чији пут иде упоредо с путевима осталих људи на овој земљи. Тешко оном чији пут кривуда, укршта се или сече с другим путевима. Тај неће никад нигде стићи.” Са „шенгеном” над „сечењем” превладава „упоредо”, док опстају местимична „кривудања” и „укрштања”.

Путовати значи откривати да сви греше (у представама) о другим земљама, у аманет је оставио енглески писац Олдос Хаксли. Човек има право и на „интимну домовину”, тврдио је његов аргентински колега Хорхе Луис Борхес (сахрањен у Швајцарској). Тезу му је поткрепила недавна анкета Галупа по којој 16 одсто становника наше планете, око 700 милиона људи, жели да се трајно пресели из отаџбине у другу земљу. Од тог броја, око 210 милиона би у Европску унију (слично и у Северну Америку) а национално пребивалиште би и унутар ЕУ променило 80 милиона људи.

Звучи сензационално, али није баш. Судећи, бар, по изјавама славних предака. „Све се креће”, поручио је још старогрчки мислилац Хераклит, а слично и староримски филозоф Сенека по коме „путовање и промена места дају уму нову снагу”, да би два миленијума касније амерички књижевник Марк Твен написао како је „путовање спасоносно против предрасуда, нетрпељивости и сужавање свести „а Алберт Ајнштајн, творац теорије релативитета, који је стекао чак пет држављанстава, констатовао: „Живот је налик вожњи бициклом, да бисте одржали равнотежу, треба да се покрећете.”

Брже и далекосежније вожње су се, повремено показивале смртоносним за актере националних и интернационалних, и пожељних и неоправданих, мисија. Путујући су погинули и некадашњи генерални секретар УН Даг Хамершелд (у авиону над Африком) и амерички председник Џон Кенеди (у лимузини у Тексасу), а раније и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд (такође у аутомобилу) у сарајевском атентату који је искоришћен као повод за почетак Првог светског рата. Удари отетим путничким авионима на Њујорк и Вашингтон (пре осам година) изазвали су походе пентагонских трупа на Авганистан и Ирак, чиме је и почетак овог века добио ратна обележја.

По харвардском психологу Хауарду Гарднеру, у још веће невоље су своје или друге народе увалили лидери „несклони путовањима изван земље, у којима су видели изазове својим уверењима” – Хитлер, Стаљин и Садам Хусеин”. По тој скици, охрабрују чињенице да су многа садашња руководства „путничкија” од претходника чак и кад то нису у тако великој мери као београдска после промена 5. октобра 2000. године.

Шта чека Србе на путу придруживања ЕУ? Одговор донекле нуди утисак америчког романсијера, драматурга и есејисте Џејса Болдвина. Рекао је својевремено: „Срео сам много људи у Европи па сам чак и упознао себе.” Остатак одгонетке могао би да се потражи у комбинацији с белешком ирског писца, из прве половине прошлог столећа, Џорџа Мура који је казао: „Човек крстари по свету у потрази за оним што му треба и враћа се кући (рекло би се и државној и континенталној) да би нашао то што тражи.” А што не би сасвим препознао да није пропутовао и видео шта му фали.