Prevratničke šetnje

Kad više ne moram da stojim u redu pred ambasadama, neću u njemu dreždati ni pred našim šalterima– komentariše poznanik odluku EU da nam se ukinu vize za ulazak u zemlje šengenske zone. Ne osećaju se svi preporođenima i preobraćenima kao on, jer mnogi nemaju čime da se otisnu po kontinentu, ali bi i njima ova prigoda mogla da godi.

Dobijena je, naime, nova mogućnost, čije postojanje prija čak i kad se ne koristi. Kao što je to slučaj s mogućnostima da se pohađaju domaći fakulteti, klinike, koncerti, pozorišne i filmske predstave, muzeji, izložbe, tržni centri, utakmice, kafići…

Priliku za olakšanu šetnju po inostranstvu ne treba, ni u kom slučaju, potcenjivati. Amerika je, na primer, nastala dejstvom putnika (imigranata) i uzdigla se pod samodefinicijom „zemlja mogućnosti” kojom se bodri i kad se, kao sada, suočava s nizom nemogućnosti.

Šengenska „propusnica” može da posluži i kao povod da se podsetimo na putovanja koja su prevratnički, i često, menjala i nas i svet. Naši velikani poput Svetog Save, Vuka, Dositeja, Isidore, Pašića, Tesle, Pupina, Andrića bili su i prekaljeni internacionalisti, kao što su to danas i naše umetničke i sportske zvezde. Po Homerovom spevu, naziv „odiseja” dobila su mnoga prekretnička putešestvija, u koja spadaju Kolumbovo otkrivanje „Novog sveta”, Darvinovo pronalaženje dokaza o evoluciji, Armstrongovo premijerno šetanje Zemljanina po drugom svemirskom telu (Mesecu)…

Dometi raznorodnosti izmiču, naravno, poistovećivanjima. Bliži našim savremenim kretanjima je Andrićev zapis: „Blago onom čiji put ide uporedo s putevima ostalih ljudi na ovoj zemlji. Teško onom čiji put krivuda, ukršta se ili seče s drugim putevima. Taj neće nikad nigde stići.” Sa „šengenom” nad „sečenjem” prevladava „uporedo”, dok opstaju mestimična „krivudanja” i „ukrštanja”.

Putovati znači otkrivati da svi greše (u predstavama) o drugim zemljama, u amanet je ostavio engleski pisac Oldos Haksli. Čovek ima pravo i na „intimnu domovinu”, tvrdio je njegov argentinski kolega Horhe Luis Borhes (sahranjen u Švajcarskoj). Tezu mu je potkrepila nedavna anketa Galupa po kojoj 16 odsto stanovnika naše planete, oko 700 miliona ljudi, želi da se trajno preseli iz otadžbine u drugu zemlju. Od tog broja, oko 210 miliona bi u Evropsku uniju (slično i u Severnu Ameriku) a nacionalno prebivalište bi i unutar EU promenilo 80 miliona ljudi.

Zvuči senzacionalno, ali nije baš. Sudeći, bar, po izjavama slavnih predaka. „Sve se kreće”, poručio je još starogrčki mislilac Heraklit, a slično i starorimski filozof Seneka po kome „putovanje i promena mesta daju umu novu snagu”, da bi dva milenijuma kasnije američki književnik Mark Tven napisao kako je „putovanje spasonosno protiv predrasuda, netrpeljivosti i sužavanje svesti „a Albert Ajnštajn, tvorac teorije relativiteta, koji je stekao čak pet državljanstava, konstatovao: „Život je nalik vožnji biciklom, da biste održali ravnotežu, treba da se pokrećete.”

Brže i dalekosežnije vožnje su se, povremeno pokazivale smrtonosnim za aktere nacionalnih i internacionalnih, i poželjnih i neopravdanih, misija. Putujući su poginuli i nekadašnji generalni sekretar UN Dag Hameršeld (u avionu nad Afrikom) i američki predsednik Džon Kenedi (u limuzini u Teksasu), a ranije i austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand (takođe u automobilu) u sarajevskom atentatu koji je iskorišćen kao povod za početak Prvog svetskog rata. Udari otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington (pre osam godina) izazvali su pohode pentagonskih trupa na Avganistan i Irak, čime je i početak ovog veka dobio ratna obeležja.

Po harvardskom psihologu Hauardu Gardneru, u još veće nevolje su svoje ili druge narode uvalili lideri „neskloni putovanjima izvan zemlje, u kojima su videli izazove svojim uverenjima” – Hitler, Staljin i Sadam Husein”. Po toj skici, ohrabruju činjenice da su mnoga sadašnja rukovodstva „putničkija” od prethodnika čak i kad to nisu u tako velikoj meri kao beogradska posle promena 5. oktobra 2000. godine.

Šta čeka Srbe na putu pridruživanja EU? Odgovor donekle nudi utisak američkog romansijera, dramaturga i esejiste Džejsa Boldvina. Rekao je svojevremeno: „Sreo sam mnogo ljudi u Evropi pa sam čak i upoznao sebe.” Ostatak odgonetke mogao bi da se potraži u kombinaciji s beleškom irskog pisca, iz prve polovine prošlog stoleća, Džordža Mura koji je kazao: „Čovek krstari po svetu u potrazi za onim što mu treba i vraća se kući (reklo bi se i državnoj i kontinentalnoj) da bi našao to što traži.” A što ne bi sasvim prepoznao da nije proputovao i video šta mu fali.