На тајном задатку

У новогодишњим ноћима најмлађи суграђани слали су једни другима следећу поруку: Желим ти да у новој години обезбедиш мали стан, стекнеш малу јахту, добијеш мали дијамант, „ролексић”, флашицу „дом перињона”... Јер се живот, иначе, састоји од малих ствари.

Управо те неке мале ствари, ситнице, толико иритирају Београђане у свакодневном животу да је упутно поменути их.

Већ 115 година градском чаршијом ради градски саобраћај. И до данашњег дана сви могућни власници или руководства нису успели да осмисле и задрже као трајну вредност оно што је грађанима најважније: обележавање возила, било да је реч о фијакерима, аутобусима, трамвајима или тролејбусима. Какво је то шаренило од бројки, руком или рачунаром исписано, светлећих или у полумраку назнака куда то возило иде, понекад и без икаквих знакова. Да на задњој платформи споља нема никакве бројке, то је устаљена пракса. Па када суграђани потрче ка предњем делу аутобуса да виде куда иде – он је већ кренуо. Са стране обележја некад постоје, некад их нема.

Па зар мр Славен Тица, генерални директор Градског саобраћајног предузећа „Београд”, никада није био на неком стајалишту градског превоза и видео у каквом су стању обележена или, још боље речено, возила без ознака. Као на неком тајном задатку. Ако он није имао времена, где су његови сарадници да кажу или напишу: људи, ово је срамота, 21. век одмиче, а ми смо још у претпрошлом! Па још на таблама стајалишта чудесни распоред долазака и одлазака возила. Те стижу на сваких 10 минута, те ноћу на сваких 20 минута. А какве то везе има са стварношћу – само Бог свети зна. Наравно да возачи нису одговорни за свакодневни саобраћајни кркљанац, али се ни чланови Градске владе нису претргли да објасне како им је промакла ситница у дугорочном планирању развоја града, а односи се на изградњу мостова преко Саве и Дунава.

Затим испред здања општине Стари град налази се стајалиште пет аутобуских линија. Пластична кутија из које народ сваког јутра узима бесплатне примерке новина у послеподневним и вечерњим сатима препуна је ђубрета. Разног. Разлог томе је што на том месту, веровали или не, корпа за отпатке не постоји. За хиљаде људи који чекају превоз на двадесетак метара одатле постављена је бетонска корпа која је од преподневних сати – препуна.

Зар је могуће да Зорица Петронијевић-Гајић, однедавно директор „Градске чистоће”, не прошета центром града и исту слику не види и на Теразијама, и испред поменуте општине, и код Карађорђевог парка... па потом предложи људима који раде у том предузећу да направе некакав другачији распоред рада и потруде се да бели град бар у центру и бар за нијансу буде бељи и чистији.

Да ли је Мирјани Божидаревић, председници општине Стари град, тешко да направи десетак корака и види испред свог пословног прага гомилу ђубрета у жардињери, преврнуте жардињере, једну корпу за отпатке.

Кад је тако у средишту метрополе, онда није за чуђење што је двориште некада чувене Железничке болнице, а данас „Др Драгиша Мишовић” толико богато смећем да просто мами разне глодаре да се населе ту, онако сити намноже и развију своју основну делатност: пренос заразних болести. Да ли ће то вишегодишње ђубре са овог места неко некада почистити, или ће се и даље гомилати – видећемо по епидемиолошким статистичким подацима.

Онда се чудимо шта нам се дешава, што видимо међународну заверу против нас и тамо где је никако нема. Па зар је толико тешко да живимо у уређеном, белом и чистом граду?