Неуморни Ера из солитера

Ужице – Кажу Ужичани да су ерски хумор и водећи градски хумориста-афористичар Раде Јовановић – сличне судбине. Некад су жарили и палили, по глупостима нашим шибали и свуда се прочули, а онда се једно време прићутали.

Но, како ерски хумор увек изнова исплива, тако се и Раде, у својој седамдесетој години, на сцену враћа, и то на велика врата: његова збирка афоризама „Кратко и касно”, овенчана је наградом „Радоје Домановић”, коју за допринос сатири додељују истоимени фонд и Удружење књижевника Србије. Доказао је тако „Ера из солитера” да није посустао нити изгубио мотиве за писање.

„Јовановић и овим делом, као и својим ранијим књигама, потврђује да је најбољи кад нам је најтеже. Он нас већ неколико деценија уверава да је најбољи хумориста међу сатиричарима и најбољи сатиричар међу хумористима. Никад није чекао временску дистанцу, већ свакоме ко је заслуживао говорио какав је и при том га исмејавао, а читаоце засмејавао. Његови афоризми су концентрат мисаоности, духовитости и критичког набоја, написао је у образложењу наградеафористичар Александар Чотрић.

А отпоздрав на Чотрићеве комплименте могао би да буде почасни плотун Јовановићевих афоризама:

„Кад касни пензија, дође ми да кукам. Кад стигне на време дође ми да се убијем”. Ако успеју најновије владине мере, хлеб ће моћи да се купује и на кредит. Старији држе све конце у рукама. Младима остаје да се задовоље иглом. Није страшно што пи.... уз ветар, битно је да ствар држимо у својим рукама. Шта вреди што имамо плаћене убице кад просечан грађанин не може себи да приушти тај луксуз. Ми смо у г...... до гуше, и то је наш минимум испод кога не смемо ићи…”

– Јунак мојих афоризама је Србија. И то у смислу да смо сви ми Срби иста генерација. Сви смо рођени пре рата, другим речима Србин за свог живота направи у просеку двоје деце и три Југославије. Добро се држимо, само да сламка издржи. А сламка је све јача, постаје брвно, а ми од брвна лакше правимо барикаде него од сламки – тумачи на свој начин збирку „Кратко и касно” аутор Раде Јовановић, по струци професор књижевности, деценијама сарадник многих сатиричних листова, часописа и емисија, добитник мноштва награда, међу којима и награде Удружења књижевника Србије за животно дело.

Написао је у каријери око 100.000 афоризама. До краја деведесетих стварао је интензивно, а после смрти двојице својих колега и пријатеља из Ужица, врсних афористичара, Милана Никитовића и Владана Сокића, постао је, како каже, стваралачки полумртав, психички празан. Али, вратио се, поново пише и поново се не да. Град Ужице одао му је признање за најновију награду, на чему је Раде захвалан, али има и критику на рачун локалне власти:

– Оптужујем ужичке локалне управе које већ 10 година вуку и киселе идеју за одржавање фестивала ерског хумора, онога што је ужички бренд. Није „лепиња са све” ужички бренд, него ерски хумор и ерски дух. Крените где год хоћете, кажите да сте из Ужица. Аха, Ера, ви сте духовити, рећи ће вам, не питајући да ли сте доручковали „лепињу са све”. Интелигенција овог краја је један велики реквизит који може корисно да се употреби. Имало је и има Ужице људе од духа, али није успело да прода ту уметност. Још није касно, дух је неуништив – вели Ера из солитера.