Нуклеарна провокација

Све приче о градњи нуклеарки у Србији почињу слично, али ниједна није добила епилог. Прво неко изненада лансира идеју о изградњи, а на крају се истражује за кога тај неко лобира и зашто је баш у овом часу поменуо атомску централу када је мораторијум на градњу на снази последњих 20 година.

Ових дана се поново спекулише на ту тему. С тим што се тежиште приче померило, чини се, у погрешном правцу. Па уместо да се отворено каже да ли Србија има стратегију кад је у питању градња нуклеарки и требају ли нам оне уопште, главна тема је ко је с ким, када, где и зашто поменуо нуклеарке.

Да ли је руски амбасадор Александар Конузин, од кога је цела прича потекла, заправо пустио пробни балон не би ли сазнао какве су шансе да Русија добије и тај енергетски посао у Србији? Или је можда био само мало љут због недавно потписаног меморандума о сарадњи с немачким гигантом RWЕ, који би могао да гради нове хидропотенцијале по Србији?

И док се српски званичници редом упињу да уз „мајке ми, нисам ја” докажу како им никада не би пало на памет да помињу ову причу, бар не до краја 2015. године до када је мораторијум на снази, руски амбасадор је изричит да се идеја изнедрила баш у Србији.

Чињеница је да прича о нуклеаркама није од јуче и да је само пре две године потпредседник владе и министар науке Божидар Ђелић иницирао преиспитивање мораторијума о градњи нуклеарних електрана, на чему се све и завршило.

И док министар енергетике ових дана полако ретерира у својим изјавама, па смо од тога да није упознат с интегралном изјавом руског амбасадора дошли до чињенице да његово министарство ипак није априори против градње атомки, једно је извесно. С новом енергетском стратегијом коју то министарство припрема, Србија ће већ наредне године отворити озбиљну дебату о развоју и неопходности ове и других енергетских инвестиција у Србији, и то до 2025. године.

Оно што би за владу у „енергетској констелацији снага у Србији” могло да буде болније јесте избор стратешког партнера за овај посао за који Србија, факат, нема пара. У том часу нуклеарни лоби постао би јачи.

Било како било, стручњаци тврде да је изградња нуклеарки реалност, јер су залихе угља у земљи довољне за још 50 до 60 година, а са хроничним недостатком енергије и увозом који ће се у наредним годинама само повећавати, Србија мора да размишља како ће то превазићи.

У прилог онима који у нуклеаркама виде енергетску будућност иде и чињеница да их више није опасно градити ни због могућих акцидената. Тим пре штоод Србије у пречнику од 100 километара ради 10, а у кругу од 400 километара чак 20 нуклеарних електрана, па је страх од рада сопствене електране беспредметан.