Чији су зубари бољи

Амерички председници приликом обраћања нацији воле да стратешке војне потезе најављују у Вест Поинту, тој најстаријој војној академији САД, основаној још 1802. године. Истина, као по неком правилу, у Вест Поинту се најављују офанзивни војни потези Америке, вероватно зато што је Вест Поинт симбол америчког војног естаблишмента, нешто као храм америчке војне аристократије. Тако је и председник Барак Обама најавио слање додатних 30.000 америчких војника у Авганистан, али је рекао и да би повлачење америчких војника из те земље, у зависности од ситуације, могло да започне 2011. године. Тиме је потврдио стару тенденцију Беле куће да се усредсреди на војну ситуацију и да игнорише политичку ситуацију.

Управо у том контексту појачање од 30.000 нових војника заправо је само тактика, која не може да функционише боље од неке дискретније тактике у условима када се укупна америчка стратешка позиција неће битно променити, ни са 100.000 војника, ни са 150.000 војника у планинама Авганистана. Јер, с временом које долази, за Американце, односно за америчку јавност, главно питање неће бити да ли се побеђује, или губи, већ да ли се све то скупа исплати. Одговор на то одавно је познат. Америка месечно троши на рат у Авганистану око 2,5 милијарди долара, у Ираку је та сума негде око 6,4 милијарде долара.

Анкете јавности у САД показују тренд наглог опадања подршке америчком војном присуству у Авганистану, па и заговорници тог рата прилагођавају своју стратегију. Отуда је и најава да би 2011. године могло да започне повлачење америчких војника. Када су се Совјети повлачили 1989. имали су у Авганистану тачно 115.000 војника. Значи да Пентагон још има простора да осим додатних 30.000 војника после упути и нових 15.000 људи. А онда да изда саопштење: „Задатак је обављен, ми смо победили, идемо кући.”

Тако је пре 20 година двадесетогодишњи Александар Фролов са својом инжењеријском јединицом кренуо да обезбеди повлачење својих другова из авганистанског града Хоста. Погинуо је као жртва напада муџахедина. У војној бази Дару Ламан, близу Кабула, показали су ми његов кревет на којем су били црно-црвена трака и војничка капа.

„Тужни смо због наших погинулих другова, али смо обавили посао”, рекао ми је тада пуковник Константин Белов, командант базе. Његових 1.500 војника паковало се за повратак у СССР.

„Пораз, или победа?”, упитао сам га.

„Изгледам ли као поражен човек”, смешећи ми је одвратио пуковник показујући своја два предња златна светлуцава зуба. Историја је изрекла пресуду о авганистанској авантури Кремља. И златни и челични зуби поломљени су у гудурама Хиндукуша. Никакви нови протетичари са не знам каквим све порцуланским зубима, усађивањем или неким другим најновији америчким методама, тамо немају шансу. Јер, против историје се, једноставно, не може – без обзира на то какве зубаре имате.

Но, док је председник Обама о додатним трупама за Авганистан говорио у војној академији Вест Поинт, руски председник Дмитриј Медведев је свој предлог новог споразума о европској безбедности изнео на свом сајту. Каква разлика у стилу и методу. За западне лидере, навикнуте на безизражајне некадашње совјетске дипломате, суочавање са новом углађеном руском дипломатијом која нуди маслинову гранчицу сада је проблем. Како одбити нове лидере у Москви, јер то више није традиционални противник из времена хладног рата. Прихватити понуду Медведева значило би и поништавање игре добрих против лоших момака, игре коју НАТО не жели да укине.

Предлог Кремља значи и крај последњег оправдања за постојање НАТО-а. Зато и у Вашингтону и у Бриселу на предлог Медведева гледају као на неваљало зачикавање Запада, јер је превише реалистичан да би занемарио практичну страну једне такве понуде. И зато ће иницијатива Кремља бити благо игнорисана, што ће у Москви појачати уверење да се Русија и даље доживљава и означава као потенцијална претња за Запад – разлог да НАТО и даље постоји.

Што значи да зубари неће остати – без посла.