Деда Стевини везови и хеклераји

Зворник – Иако је равноправност полова одавно заживела, још су занимљиви мушкарци који раде женске послове. Поготово кад је реч о човеку 1927. годишта. Такав је Недељко, познатији као Стево Ристановић из Тршића код Зворника који везе и хекла тако добро да би му свака жена позавидела на умешности.

Његове руке стварају права мала уметничка дела већ скоро 35 година и нико више не зна колико је столњака, јастучића, миљеа, кошуља, хаљина, сукњи, простирки, столичарки.... урадио. Стево је почео да се бави ручним радом кад му се кћерка Софија удала, а за њом остало много започетих радова.

„Кад неко дође, ја бацим из руку, јер сам стидео се мушкараца. Међутим, кад сам добио мало више памети, помислим што да се стидим, нисам ништа украо и почнем пред свима да радим све више и мило ми је што се тиме бавим. Увече не могу рано да спавам и онда узмем и радим, а лети радим и напољу. И бавићу се тиме све док могу”, каже Стево.

Материјал за рад раније су му доносиле три унуке из Немачке, а сад се може купити и овде, па је једноставније.

„Видиш овај ’леакрил’, добар је то материјал и лако је радити по њему, само није баш згодан за одржавање, док се по панами теже ради, али боље се одржава и може се откувавати. Може се фино радити и на врећама. Први пут материјал фино оперем у топлој води и лепој сапуници, јер како да дам некоме, па да жена пере а не зна да ли ће пустити боју и да ли ће шта оштетити. Овако, кад се први пут опере, ако не пусти боју, не бој се”, објашњава и показује разне комаде урађене пуним везом, међу којима има старих и 30 година, тако педантно урађене да се готово не разликују лице и наличје.

„Кад видим нешто што ми се свиди, било преко телевизора, било по шеми, одмах скочим и почињем то да радим, а опет више тога замислим у глави, па тако и урадим. Једном је на пијаци испред мене, на два–три метра, стајала девојчица са дивном сукњом од вунице. Ја је погледам два, три пута и пресликам. Било ме срамота да приђем и да питам, али добро сам запамтио, и на једној игли сам урадио кћерки и снаји исте такве – ма то је било нешто тако фино”, присећа се Стево и објашњава да је некад у „Политици” било лепих шема које је препочињао.

Иако је много ствари извезао, никад није продавао, иако су многи тражили, јер каже да нико не може платити колико ту треба посла, времена и материјала, док неки мисле да је то лако. „Највише ствари сам поклонио кћеркама и унукама – и задовољство је радити себи и кћерима, а чељадима која су ми у срцу ја и поклањам”, каже крепка старина. Показује огромни столњак који је радио са снахом Станом, коју пуно цени и за коју је, кад је дошла у његову кућу, извезао и специјалну хаљину која је шивена у Бањи Ковиљачи, иако он сам обично скроји кошуље и сукње.

Радећи пуни вез, сам слаже боје. Неке ствари ради четири–пет дана, а друге месецима. Његови радови су били запажени на изложбама ручних радова у Зворнику, не само зато што је био једини мушкарац, већ због квалитета. Са рукама нема проблема и брзо ради, али очи му помало попуштају, па му требају наочаре. Радио је годинама као подворник у школи у Тршићу и ту је зарадио скромну пензију.