Deda Stevini vezovi i hekleraji

Zvornik – Iako je ravnopravnost polova odavno zaživela, još su zanimljivi muškarci koji rade ženske poslove. Pogotovo kad je reč o čoveku 1927. godišta. Takav je Nedeljko, poznatiji kao Stevo Ristanović iz Tršića kod Zvornika koji veze i hekla tako dobro da bi mu svaka žena pozavidela na umešnosti.

Njegove ruke stvaraju prava mala umetnička dela već skoro 35 godina i niko više ne zna koliko je stolnjaka, jastučića, miljea, košulja, haljina, suknji, prostirki, stoličarki.... uradio. Stevo je počeo da se bavi ručnim radom kad mu se kćerka Sofija udala, a za njom ostalo mnogo započetih radova.

„Kad neko dođe, ja bacim iz ruku, jer sam stideo se muškaraca. Međutim, kad sam dobio malo više pameti, pomislim što da se stidim, nisam ništa ukrao i počnem pred svima da radim sve više i milo mi je što se time bavim. Uveče ne mogu rano da spavam i onda uzmem i radim, a leti radim i napolju. I baviću se time sve dok mogu”, kaže Stevo.

Materijal za rad ranije su mu donosile tri unuke iz Nemačke, a sad se može kupiti i ovde, pa je jednostavnije.

„Vidiš ovaj ’leakril’, dobar je to materijal i lako je raditi po njemu, samo nije baš zgodan za održavanje, dok se po panami teže radi, ali bolje se održava i može se otkuvavati. Može se fino raditi i na vrećama. Prvi put materijal fino operem u toploj vodi i lepoj sapunici, jer kako da dam nekome, pa da žena pere a ne zna da li će pustiti boju i da li će šta oštetiti. Ovako, kad se prvi put opere, ako ne pusti boju, ne boj se”, objašnjava i pokazuje razne komade urađene punim vezom, među kojima ima starih i 30 godina, tako pedantno urađene da se gotovo ne razlikuju lice i naličje.

„Kad vidim nešto što mi se svidi, bilo preko televizora, bilo po šemi, odmah skočim i počinjem to da radim, a opet više toga zamislim u glavi, pa tako i uradim. Jednom je na pijaci ispred mene, na dva–tri metra, stajala devojčica sa divnom suknjom od vunice. Ja je pogledam dva, tri puta i preslikam. Bilo me sramota da priđem i da pitam, ali dobro sam zapamtio, i na jednoj igli sam uradio kćerki i snaji iste takve – ma to je bilo nešto tako fino”, priseća se Stevo i objašnjava da je nekad u „Politici” bilo lepih šema koje je prepočinjao.

Iako je mnogo stvari izvezao, nikad nije prodavao, iako su mnogi tražili, jer kaže da niko ne može platiti koliko tu treba posla, vremena i materijala, dok neki misle da je to lako. „Najviše stvari sam poklonio kćerkama i unukama – i zadovoljstvo je raditi sebi i kćerima, a čeljadima koja su mi u srcu ja i poklanjam”, kaže krepka starina. Pokazuje ogromni stolnjak koji je radio sa snahom Stanom, koju puno ceni i za koju je, kad je došla u njegovu kuću, izvezao i specijalnu haljinu koja je šivena u Banji Koviljači, iako on sam obično skroji košulje i suknje.

Radeći puni vez, sam slaže boje. Neke stvari radi četiri–pet dana, a druge mesecima. Njegovi radovi su bili zapaženi na izložbama ručnih radova u Zvorniku, ne samo zato što je bio jedini muškarac, već zbog kvaliteta. Sa rukama nema problema i brzo radi, ali oči mu pomalo popuštaju, pa mu trebaju naočare. Radio je godinama kao podvornik u školi u Tršiću i tu je zaradio skromnu penziju.