„Место злочина” на погрешном трагу

Некада су клинци гледали криминалистичке серије и сањали да постану детективи. Данас желе да постану форензичари јер мисле да ће испитивати сведоке, с оружјем у рукама проваљивати врата хватајући злочинце и ислеђивати их док не признају кривицу. Таква је слика форензичара у новим серијама попут „Места злочина”, али оне наводе клинце, па и поротнике на погрешан траг, а криминалце уче како да праве трагове што боље избришу. Да усавршене научне методе нису свеле полицајце на физичку силу која удара где је форензичари усмере, а судије на писаре који погледају у законик да саопште казну за дело непобитно доказано у лабораторији, данас ће у 15 часова у СКЦ-у посетиоцима Фестивала науке објаснити Американац Скот Рубинс, председник Образовне групе за форензичку будућност.

Домаћи обожаваоци „Места злочина” вероватно би више волели да им предавање одржи јунак серије Гил Грисом, али Рубинс је угледно име и члан тима који је идентификовао остатке жртава терористичког напада на Светски трговински центар који се догодио 11. септембра 2001. у Њујорку. У разговору за „Политику”, Рубинс открива колико се стварност разликује од фикције са малог екрана.

– Много људи гледа телевизију и мисли да зна све о форензици, шта треба тражити на месту злочина и какве тестове треба обавити. Зато морамо да радимо више него раније с истим бројем људи, мада је због серија све више заинтересованих да постану форензичари. Добро је када истражитељи сакупе више доказа, али лоше је када су принуђени на обављање непотребних а скупих тестова само зато што порота тражи и то да чује – каже Рубинс.

Чак ни богата Америка нема новца да сваку лабораторију опреми као у серијама, нити су инструменти довољно моћни да заврше претраге за неколико сати. У стварности форензичари остају међу скенерима и епруветама и чекају да им доказе са увиђаја донесу истражитељи, углавном полицајци обучени да обезбеде место злочина, нађу трагове и прикупе их неоштећене. Већину недела реши добар полицијски рад на терену, а не научна испитивања у лабораторији.

– Људи заборављају да је много случајева решено пре него што су научници открили ДНК и отиске прстију, којих и нема на већини места злочина. Због серија превиђа се основа посла: сведоци, камере које су у Америци свуда, картице за евидентирање доласка на посао, које омогућују да знамо где сте били у које време... – рекао је Рубинс.

Траг са места злочина остаје безвредан ако истражитељи немају у бази података узорак с којим ће га упоредити.

– У датотеци су криминалци и државни службеници, али сви грађани нису. Добро је што, ако нема подударања, податак остаје у бази. Људима који пре 20 година нису ухваћени због убиства и буду приведени због, на пример, вожње у пијаном стању узму отиске прстију, нађу подударање у бази и докажу кривицу. Понекад је ипак немогуће наћи траг који упућује само на једну особу него утврдимо само делимичну могућност подударања. Провера отисака прстију је као потрага на „Гуглу”: код многих су слични, па добијате само највероватније исходе – објашњава Рубинс.

Осим идентификовања починилаца, форензичари утврђују и идентитет жртава. У каријери Скота Рубинса најважнији такав случај, на којем је радио десет месеци, јесте терористички напад на Светски трговински центар. Тада су многи погинули идентификовани захваљујући анализи зуба, Рубинсовој специјалности. Исти метод показао се драгоценим и у случају авиона „Америкен ерлајнза” који се 2001. године срушио код Квинса, једне од њујоршких четврти.

– Чувши да је летелица пала, обуставили смо на неколико дана посао на кулама близнакињама. Да не бисмо направили збрку чак смо користили другу опрему. Радили смо од десет ујутру до један сат после поноћи. За само четири дана успели смо да обрадимо 260 тела, укључујући аутопсију, отиске прстију, фотографије... Свака настрадала особа је идентификована. Али, проблем су нам задавали настрадали близанци који су имали исти ДНК. Како је авион ишао за Доминиканску Републику, ступили смо у контакт са њиховим рођацима у Јужној Америци и са доминиканском заједницом у Њујорку. Добили смо снимке њихових зуба и тако их идентификовали – открива Рубинс.

Било је дана када је желео да дигне руке од посла, суочен са стотинама тела на једном месту. Али, успевао је да успостави професионалну дистанцу.

– Док радиш, не смеш да будеш емотиван. На тела гледам као на доказе, а не као на нечију мајку или оца. Можеш да се од туге и ужаса сломиш када изађеш с посла, али не у лабораторији – закључује Рубинс.

---------------------------------------------------------------

По трагове и у сливник

Криминалци су, захваљујући изучавању серија – које откривају методе истражитеља иако претерују о њиховој моћи – „три корака” испред полицајаца, али нису савршени, сматра Рубинс.

– Силоватељи користе кондоме, перу жртве како не би оставили трагове, али истраживачи онда отварају сливнике и проверавају цеви. Ђаке учим да „шта год радиш оставићеш траг” и зато им је изазов да смисле сценарио савршеног злочина. Долазе на предавања после целоноћног мозгања и причају ми како би могли да, рецимо, састружу врхове прстију. Али, кажем им, онда ћеш бити идиот који ће ходати около са видним ранама и полиција ће управо таквог и да тражи – прича Рубинс.