Ками у Пантеону

Специјално за „Политику” из Париза

Да ли ће се писац „Побуњеног човека” наћи у Пантеону, француском републиканском храму у коме почивају „великани нације”? Ова идеја која је потекла из Јелисејске палате није наишла на опште одобравање његових потомака, месец дана уочи обележавања педесетогодишњице погибије Албера Камија, у колима која је кобног 4. јануара 1960. године возио његов пријатељ Мишел Галимар. Камијева породица и пријатељи страхују од политичке злоупотребе од стране председника Николе Саркозија који не престаје да иритира левицу позивајући се у својим говорима на њене симболе, попут Жана Жореса, Леона Блума и Ги Мокеа.

Пишчев син, Жан Ками, који живи повучено, није се још јавно изјаснио о овој жељи шефа државе, али из његове околине сведоче о томе да се плаши манипулације. Катрин се, сестра близнакиња, колеба.

„Мислим на све оне који су истог порекла као мој отац, односно сиромашни, и на моју баку која је спремала по кућама. То је можда и омаж њој и са те стране симбол за све оне који тешко живе”, каже Камијева ћерка, подсећајући на скромно порекло писца који је одрастао уз неписмену мајку у крајњем сиромаштву, након што му је отац погинуо у Првом светском рату. Као и већина оних који су одрасли у беди и Ками је осећао стид због свог порекла када се после Другог светског рата обрео у париским интелектуалним круговима, у којима је већина најстраснијих левичара, попут Сартра и Симон де Бовоар, долазила из буржоаског миљеа, као и стид због овог стида.

Његова ћерка подсећа да „није волео почасти”, што отежава одлуку о пребацивању његових остатака са гробља у Лурмарену, на Азурној обали, где је пред крај живота купио кућу.

Аутор „Странца”, „Куге” и „Пада” је, по свему судећи, прихватио Нобелову награду 1957. године из финансијских разлога, као и да би одговорио на критике о свом родном Алжиру, у коме је беснео рат за независност који је поделио француске интелектуалце. Етикета Нобеловца изазивала је у њему нелагоду, вероватно и зато што су га сместили у одређени Пантеон у тренутку у коме се спремао да пружи нови замах свом делу, окрећући се својим коренима у недовршеном аутобиографском роману „Први човек”, чији је рукопис пронађен у колима након аутомобилске несреће.

Оливије Тод, аутор опсежне биографије о писцу који није волео биографе, изјавио је француским медијима да је власт на путу да „упрља икону”. Камијев пријатељ, Жан Данијел, сматра да би то било супротно његовим вредностима. „Ками је аутор ’Побуњеног човека’, (писао је) о хероизму са мером. Не видим да Пантеон слави хероизам са мером. (...) Никада га порицање тоталитаризма није навело да се придружи десници или центру.”

Јер Ками је припадао левици, „упркос њој и упркос мени”, како је рекао у једном од последњих интервјуа.

Одрастао на улицама Алжира, Ками је знао шта је пролетеријат и сиромаштво. Рано је упознао неправду и понижење, што је у њему оснажило жељу за побуном и што га је водило да се учлани у Комунистичку партију. На апсурдност људске егзистенције Камијев човек одговара побуном.

„Борба сама по себи да се досегне врх довољна је да испуни човеково срце. Треба замислити срећног Сизифа”, писао је аутор „Мита о Сизифу”.

Из алжирског детињства је понео свест о „лепоти” и о „пониженима”, и решеност да не изневери ни лепоту ни понижене. „Сиромаштво никада за мене није представљало несрећу: светлост му даје своје богатство”, говорио је писац који је одрастао на медитеранском сунцу. Ово рано искуство му је усадило и изузетан осећај слободе, за коју је веровао да је човеку дата како би могао да промени апсурдност свог положаја. Овај осећај га је водио да напусти Комунистичку партију, две године након што јој је приступио, када је схватио да партијске вође помажу француским властима у Алжиру да затворе чланове партије који су се борили против колонијализма, махом муслимане које је регрутовао. Овај осећај га је водио и да се у „Побуњеном човеку” 1951. године дотакне табуа, Совјетског савеза, који је тада био у моди међу његовим друговима из кафеа на Сен Жермен де Преу, на челу са Сартром, иако су знали за постојање гулага. Његова критика стаљинизма је навукла бес париског интелектуалног миљеа који је у конформистичком заносу заступао тезу да циљ оправдава средства. За Камија Маркс је имао право када је рекао да „циљ који има потребу за неправедним средствима није праведан циљ”.

Ками је веровао да су бунт, револуција, борба за слободу, нераскидиви део људског постојања, али да треба бити опрезан на границе, како би се избегло да се стремљење за бољим и праведнијим светом претвори у тиранију.

Да ли ће се аутор „Странца” наћи у друштву Волтера, Русоа, Игоа и Золе који почивају у француском храму заслужних људи? Судећи према реакцијама ближњих, то изгледа мало вероватно. За њих је важније да његово дело живо и да изнова подстиче на промишљање света у коме су теме о којима је писао и даље актуелне.