Kami u Panteonu

Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Da li će se pisac „Pobunjenog čoveka” naći u Panteonu, francuskom republikanskom hramu u kome počivaju „velikani nacije”? Ova ideja koja je potekla iz Jelisejske palate nije naišla na opšte odobravanje njegovih potomaka, mesec dana uoči obeležavanja pedesetogodišnjice pogibije Albera Kamija, u kolima koja je kobnog 4. januara 1960. godine vozio njegov prijatelj Mišel Galimar. Kamijeva porodica i prijatelji strahuju od političke zloupotrebe od strane predsednika Nikole Sarkozija koji ne prestaje da iritira levicu pozivajući se u svojim govorima na njene simbole, poput Žana Žoresa, Leona Bluma i Gi Mokea.

Piščev sin, Žan Kami, koji živi povučeno, nije se još javno izjasnio o ovoj želji šefa države, ali iz njegove okoline svedoče o tome da se plaši manipulacije. Katrin se, sestra bliznakinja, koleba.

„Mislim na sve one koji su istog porekla kao moj otac, odnosno siromašni, i na moju baku koja je spremala po kućama. To je možda i omaž njoj i sa te strane simbol za sve one koji teško žive”, kaže Kamijeva ćerka, podsećajući na skromno poreklo pisca koji je odrastao uz nepismenu majku u krajnjem siromaštvu, nakon što mu je otac poginuo u Prvom svetskom ratu. Kao i većina onih koji su odrasli u bedi i Kami je osećao stid zbog svog porekla kada se posle Drugog svetskog rata obreo u pariskim intelektualnim krugovima, u kojima je većina najstrasnijih levičara, poput Sartra i Simon de Bovoar, dolazila iz buržoaskog miljea, kao i stid zbog ovog stida.

Njegova ćerka podseća da „nije voleo počasti”, što otežava odluku o prebacivanju njegovih ostataka sa groblja u Lurmarenu, na Azurnoj obali, gde je pred kraj života kupio kuću.

Autor „Stranca”, „Kuge” i „Pada” je, po svemu sudeći, prihvatio Nobelovu nagradu 1957. godine iz finansijskih razloga, kao i da bi odgovorio na kritike o svom rodnom Alžiru, u kome je besneo rat za nezavisnost koji je podelio francuske intelektualce. Etiketa Nobelovca izazivala je u njemu nelagodu, verovatno i zato što su ga smestili u određeni Panteon u trenutku u kome se spremao da pruži novi zamah svom delu, okrećući se svojim korenima u nedovršenom autobiografskom romanu „Prvi čovek”, čiji je rukopis pronađen u kolima nakon automobilske nesreće.

Olivije Tod, autor opsežne biografije o piscu koji nije voleo biografe, izjavio je francuskim medijima da je vlast na putu da „uprlja ikonu”. Kamijev prijatelj, Žan Danijel, smatra da bi to bilo suprotno njegovim vrednostima. „Kami je autor ’Pobunjenog čoveka’, (pisao je) o heroizmu sa merom. Ne vidim da Panteon slavi heroizam sa merom. (...) Nikada ga poricanje totalitarizma nije navelo da se pridruži desnici ili centru.”

Jer Kami je pripadao levici, „uprkos njoj i uprkos meni”, kako je rekao u jednom od poslednjih intervjua.

Odrastao na ulicama Alžira, Kami je znao šta je proleterijat i siromaštvo. Rano je upoznao nepravdu i poniženje, što je u njemu osnažilo želju za pobunom i što ga je vodilo da se učlani u Komunističku partiju. Na apsurdnost ljudske egzistencije Kamijev čovek odgovara pobunom.

„Borba sama po sebi da se dosegne vrh dovoljna je da ispuni čovekovo srce. Treba zamisliti srećnog Sizifa”, pisao je autor „Mita o Sizifu”.

Iz alžirskog detinjstva je poneo svest o „lepoti” i o „poniženima”, i rešenost da ne izneveri ni lepotu ni ponižene. „Siromaštvo nikada za mene nije predstavljalo nesreću: svetlost mu daje svoje bogatstvo”, govorio je pisac koji je odrastao na mediteranskom suncu. Ovo rano iskustvo mu je usadilo i izuzetan osećaj slobode, za koju je verovao da je čoveku data kako bi mogao da promeni apsurdnost svog položaja. Ovaj osećaj ga je vodio da napusti Komunističku partiju, dve godine nakon što joj je pristupio, kada je shvatio da partijske vođe pomažu francuskim vlastima u Alžiru da zatvore članove partije koji su se borili protiv kolonijalizma, mahom muslimane koje je regrutovao. Ovaj osećaj ga je vodio i da se u „Pobunjenom čoveku” 1951. godine dotakne tabua, Sovjetskog saveza, koji je tada bio u modi među njegovim drugovima iz kafea na Sen Žermen de Preu, na čelu sa Sartrom, iako su znali za postojanje gulaga. Njegova kritika staljinizma je navukla bes pariskog intelektualnog miljea koji je u konformističkom zanosu zastupao tezu da cilj opravdava sredstva. Za Kamija Marks je imao pravo kada je rekao da „cilj koji ima potrebu za nepravednim sredstvima nije pravedan cilj”.

Kami je verovao da su bunt, revolucija, borba za slobodu, neraskidivi deo ljudskog postojanja, ali da treba biti oprezan na granice, kako bi se izbeglo da se stremljenje za boljim i pravednijim svetom pretvori u tiraniju.

Da li će se autor „Stranca” naći u društvu Voltera, Rusoa, Igoa i Zole koji počivaju u francuskom hramu zaslužnih ljudi? Sudeći prema reakcijama bližnjih, to izgleda malo verovatno. Za njih je važnije da njegovo delo živo i da iznova podstiče na promišljanje sveta u kome su teme o kojima je pisao i dalje aktuelne.