Давно превазиђена форма

Балет „Укроћена горопад”, у кореографији и режији Крунислава Симића, хронолошки гледано, настаје у стваралачки зрелој фази овог нашег истакнутог и више пута награђиваног кореографа. Испуњен елементарним облицима комедије карактера и комедије интриге, избор истоименог Шекспировог дела као литерарне основе за поставку балета, већ сам по себи представљао је и више него захвално и инспиришуће драматуршко полазиште. А ослонивши се на властити избор музике из пребогатог опуса Ђ.

Росинија, кореограф је имао суштински релевантне предуслове за приступање самом чину кореографисања. Нажалост, и поред овако импозантних уметничких „савезника”, какви су несумњиво Шекспир и Росини, Крунислав Симић, по свему судећи оставши запретен у веома сложеној музичко-драматуршкој грађи, није се ни издалека приближио оном кореографском нивоу на који свакако да би требало да обавезује рад са професионалним балетским ансамблом једног националног театра, као и највиша струковна награда „Димитрије Парлић”, чији је Симић некадашњи лауреат.

Већ у самом покушају да се поближе анализира кореографска структура овог балета, срећемо се са очигледном и крајње поражавајућом чињеницом скоро потпуног изостанка основних елемената неокласичне кореографије – балетских корака! Њих у овој представи готово да нема. У данашње време, које собом баштини пребогату традицију ингениозних кореографских експеримената, представити гег, пуко сценско трчање, акробатске преметачине или мање-више стилизоване ординарне кретње, као облике достојне сврставања у домен озбиљне неокласичне кореографске лексике, било би, у најмању руку, дрска замена теза. Оваквим неелаборираним кореографским приступом, представом „Укроћена горопад” добили смо једну давно превазиђену сценску форму, препуну уметнички непосредованих, рудиментарних облика сценске комике, која је још много времена пре нас постигла своје пуно уобличење и као прихватљиви извор комичког једноставно престала да постоји.

Поред видног одсуства кореографске имагинације, као и помањкања и најмањег стваралачког напора да се представи дају структурни оквири једног целовечерњег балета, велики проблем овог сценског остварења лежи и у кореографовом третману музичке партитуре. Да се у овој представи, којим случајем, радило о једном новом, можда сасвим неочекиваном ауторовом приступу Росинијевом делу, које би своје утемељење суверено црпело из музике саме, такву интенцију, па била она и у покушају, свакако да бисмо свесрдно подржали. Међутим, суштински занемарујући структуру композиторовог дела и оглушујући се на фуриозни карактер мелодијских токова Росинијевих, толико препознатљивих увертира, кореограф је дозволио крајње произвољно и музички неутемељено низање корака и бесконачне пасаже играчког „празног хода”, што је нужно резултирало разочаравајућим утиском да је наместо ове партитуре могла бити употребљена и било која друга.

Сви ови недостаци нису могли, а да се не одразе и на саме балетске играче чија је улога током читаве представе била сведена на пуке пантомимске реакције и отужну, бесциљну јурњаву по сцени. На тај начин укинула се могућност да се, посредством проницљивог изналажења адекватног кореографског „кључа”, на најбољи начин употребе све расположиве играчке специфичности Балетског ансамбла Народног позоришта. Управо због тога што у задатим концепцијским оквирима нису били у прилици да се нађу у правим играчким улогама које би у техничком смислу доликовале њиховом статусу балетских солиста, овога пута бићемо приморани да главне актере овога балета само поменемо, упућујући им срдачне похвале за сценски наступ и одабир глумачких средстава која су убедљиво и духовито презентовали: Мили Драгичевић, и њеној пркосној и енергичној Катарини, Милану Русу, у улози Петрућиа, Денису Касаткину, Тамари Ивановић, Јовану Веселиновићу, краћим, али ефектним наступима Жељка Гроздановића, Небојше Станковића, Горана Станића и изразито духовитом Александру Илићу у улози Свештеника. Велики труд уложио је и Оркестар Опере и балета Народног позоришта срећући се са великим бројем технички захтевних деоница.

А као пример проналажења „праве мере”, са радошћу истичемо сценографију Герослава Зарића, којом се суптилно и веома рафинирано захватио амбијент епохе, као и костиме Катарине Грчић, у пуном сјају елегантног колорита, у свој врцавости ренесансног духа.