До 2035. на планети 200 милиона „климатских” избеглица

Свету прети нови талас избеглица – бегунаца од климатских катастрофа. Уколико се ништа радикално не промени у односу човека према природи, до 2035. године на планети ће живети најмање 200 милиона ових „климатских” избеглица. Поменуту, готово апокалиптичну процену, саопштила је једна немачка фондација за заштиту животне средине из Лудвисбурга позивајући се на обимна истраживања досадашњих последица „удара” на климу и нових научних прогноза.

Уколико би ова нова армија избеглица била подељена на државе које највише „прљају” планету, највећи број – 44 милиона – морали би други дом да добију у САД. Тек нешто мање, 38 милиона, „резервисано” је за Кину, а далеко заостаје Немачка, која би требало да прими шест милиона избеглица.

Уочи светског самита о клими – од 7. до 18. децембра у Копенхагену – научници и борци за заштиту животне средине кренули су у велику офанзиву. Драматична упозорења, попут овог из Немачке, и апели стижу из свих крајева угрожене планете, али је потпуно неизвесно колико ће допринети да се светски лидери дозову памети.

Предстојећа међународна конференција – под окриљем УН – у главном граду Данске биће заиста светски самит. Организатори очекују долазак више од стотину председника и премијера. У последњем тренутку измењен је и програм посете председника САД, Барака Обаме, Копенхагену. Уместо раније најављеног кратког присуства на отварању конференције, амерички председник боравиће у данској престоници на крају светског самита. Овој промени даје се суштински значај јер су управо последњи дани досадашњих конференција о клими давали понеки конкретни резултат.

Од самита у Копенхагену очекује се, у првом реду, да понуди нови договор о дозвољеној емисији штетних гасова. Као што је познато, на трећој по реду светској конференцији о клими одржаној крајем 1997. године у јапанском Кјоту, први пут су договорени неки конкретни задаци у заштити човекове околине. Тада је усвојен протокол који је предвидео да индустријски развијене државе, од 2008. до 2012. године, смање за 5,2 одсто емисију штетних гасова у односу на 1990. годину.

Како важност поменутог протокола из Кјота веома брзо истиче, неопходно је да се већ сада постигне планетарни договор о томе шта и како после 2012. године. И ту већ настају велики проблеми. Постоји, наиме, неколико табора: САД, ЕУ, велике земље у развоју (Кина, Индија, Бразил, Индонезија, Јужноафричка Република) и остале земље у развоју који на веома различите начине виде будућност акције за заштиту климе на планети. Заједничко питање у све четири различите стратегије је, међутим, исто: ко ће платити борбу за здравији живот човечанства.

Управо на том питању „пао” је и недавни састанак министара финансија Групе 20 (одржан у Шкотској) који је заправо требало да постави темеље за успех предстојећег самита о клими у Копенхагену. Министри финансија успели су да у завршни документ убаце само фразу да је потребно обезбедити „богат и поуздан фонд за финансирање споразума о клими”. Када се томе додају чињенице да су САД, на пример, годинама „минирале” протокол из Кјота, а да данас Кина и Индија избегавају да прихвате неке чврсте обавезе, јасно је колико заправо „тежак задатак” очекује учеснике самита у Копенхагену.

Време планети истиче, а заговорници одговорнијег односа према природи упозоравају да би и неки компромисни договор на самиту био заправо, велики неуспех.

„Климaтске промене су нешто против чега се не можете борити политичким компромисима”, изјавио је британском „Гардијану” амерички истраживач Џејмс Ханзен. „Овај проблем је сличан борби против ропства или нацизма. Замислите шта би се догодило да су се Абрахам Линколн или Винстон Черчил задовољили да ропство или нацизам буду смањени за 40 или 50 процената”.