Човек од гвожђа и мермера

„За нас критичаре велика је част и задовољство да одамо почаст и укажемо огромно поштовање Анджеју Вајди, који је „писао” историју европског филма већ са својим првим делима, филмовима „Генерација”, „Канал”, „Пепео и дијаманти” и који је утицао на генерације филмских стваралаца”, пише у образложењу Међународне федерације филмских критичара Фипресци, којим се обелодањује да ће једна од овогодишњих награда ЕФА– Европске академије за филм, према одлуци критичара, припасти легендарном пољском редитељу и то за његов последњи филм „Татарак”.

Велика већина чланова критичарске федерације сложили су се у једном – овај Вајдин филм никако није оно што би се могло назвати познијим редитељским стваралаштвом већ, напротив, филмом младалачког духа са којим редитељ на ризичан и храбар начин отвара нове и веома личне перспективе европског ауторског филма данашњице.

 Филм „Татарак” (трска), 83-годишњи Вајда представио је на овогодишњем Берлинском фестивалу, на којем је освојио и једну од награда. Реч је о интимистичкој, нежној и потресној драми о свођењу животног биланса, умирању и самој смрти.

Поступком филма у филму, Вајда у две паралелне исповести нуди прозно-опроштајни монолог његове глумачке музе Кристине Јанде од супруга и верног Вајдиног сниматеља и пријатеља Едварда Клосињског, али и причу о снимању филма „Татарак”према истоименој краткој причи Јарослава Иваскијевича, у којем Јанда игра трагичну хероину. Заплет филма, призори процеса снимања филмског дела и лична драма глумице, међусобно се тематски преплићу, затварајући круг једног људског века и велике туге.

 Анджеј Вајда ће присуствовати предстојећој, 22. церемонији додела „европских оскара” 12. децембра у Бохуму и лично примити награду. Биће то и сјајна прилика за подсећање и на његово свеукупно стваралаштво, започето још 1955. године филмом „Генерација” у којем се као глумац појављује и Роман Полански, а заокружено његовим последњим делима „Катин” и „Татарак”.

 Од првог до последњег филма, укључујући ту и култне филмове „Човек од мермера”, „Без анестезије”, „Диригента” и „Човека од гвожђа”, Вајдин стил је красио такозвани субјективни реализам. Створио је снажан ауторски приступ савременим темама, определивши се за упечатљиву визуелност с којом је из својих прича извлачио максимум и у психолошком смислу, упућујући гледаоце на даље размишљање а љубитеље филма широм света и жестоке полемике.

Вајда је био и остао узор стваралачке храбрости, доследности и оданости мисији филмског ствараоца, о чему сведочи и његов последњи филм. Ангажовани хуманиста и песник, и родољуб и космополита, непрестано истражује људске душе у историјским турбуленцијама, остајући привржен начелима естетике али и људске истинољубивости.

За своје филмове, од 1955. године до данас, Вајда је освајао бројне филмске награде. Никада Оскара, осим почасног 2000. године. „Европски оскар” 2009. за филм „Татарак” и зато је права ствар. Одлази у руке живој филмској легенди чија каријера још увек није на заласку. Напротив, Вајда најављује нови пројекат и за 2010. годину.