Државност у загради

Поводом текста ,,Ни држава, ни аутономија”

Многобројне полемике поводом новог статута Војводине изнедриле су различита мишљења и оцене, али ни у стручној, па чак ни политичкој јавности, нико није отишао толико далеко да тврди да је Војводина добила ,,тек децентрализацију” и у складу с логиком овог мишљења – врло мало, готово ништа. Имам на уму текст Душана Павловића ,,Ни држава, ни аутономија”(,,Политика”, 1. децембра”). Објашњавајући, сасвим правилно, разлику између изворних и пренетих (поверених) надлежности, аутор је пропустио да у анализу укључи врло важну, другу и дубљу разлику између често апстрактне теорије и политичке стварности. Због тога је, верујем случајно, направио и неколико других материјалних грешака у анализи.

Кренимо редом. Аргументи опозиције да се Статутом ствара ,,држава у држави”, које Павловић одбацује као ,,ирелевантне” јер de jure Војводина не добија законодавну, извршну и судску власт, што без сумње јесу главна обележја државности, овде су узети сасвим апстрактно. Политика је, међутим, у битној мери, контекстуална, због чега није чудно да су ,,стварност” и ,,реалност” категорије које се све чешће јављају у политичкој пракси. Има још нешто што је обележје постмодерне политике – а то је да су ту ствари најчешће управо ,,онакве какве се појављују” тј. да појава углавном одговара стварности. У овом случају, ствари се појављују тако да Војводина статутом јесте добила владу (дакле, извршну власт), главни град, границе, референдумско право, ВАНУ и низ других надлежности. Зато је овај политички догађај и изазвао буру у јавности и скоро да нема никог, укључујући председника Републике Србије, да око неких одређења у Статуту нема некакве недоумице.

Изненађује такође – и није баш јасно са којим аргументима се може тврдити да ,,Косово више није тема”, и то у тренутку када је започела историјска расправа пред Међународним судом правде у Хагу.Teма, дакле, као и проблема, у српској политици има много, и тешко да је некоме, па и опозицији, потребно да измишља проблеме тамо где их нема. Један од њих је и да ће овим статутом (са чиме се и Павловић слаже) добити гломазан апарат увећања покрајинске администрације, и то у тренутку када држава врши и планира још већу редукцију државне администрације.

Супротно тврдњама аутора, а у складу са елементарном логиком и консеквенцама његових сопствених речи да ,,опозиција тврди да је стање горе него што јесте”, а ,,влада тврди да је боље него што јесте” јаз између позиције и опозиције продубљен је доношењем оваквог статута. Тешко је бранити тезу да је ту реч о некаквом метафизичком или политичком ,,скривању” и да је у некој имагинарној суштини владајућа коалиција заправо ,,ближа опозицији него што изгледа”. Ствари су, верујем, онакве какве их грађани Србије виде својим очима и врло су јасне. Имајући у виду савремену историју и политички контекст стварности одвајања Црне Горе, имајући у виду чудан сплет околности у којем су се изјаве европских званичника о ,,војвођанској судбини” и ,,европској судбини Србије” упадљиво испреплеле, као и чињеницу да, нажалост, није тако тешко замислити време, и то у ближој будућности, у којем се чују гласови из покрајинске администрације да Србија, рецимо, кочи процесе, пут и европску будућност Војводине – да грађани Србије имају право да буду забринути. Јер онда ће заиста бити ирелевантно да ли су надлежности ,,изворне” или ,,пренете”. И врло ће бити лако променити те недоследности, тако да креирано de facto стање добије свој нови de jure израз.

Др политичке филозофије