Državnost u zagradi

Povodom teksta ,,Ni država, ni autonomija”

Mnogobrojne polemike povodom novog statuta Vojvodine iznedrile su različita mišljenja i ocene, ali ni u stručnoj, pa čak ni političkoj javnosti, niko nije otišao toliko daleko da tvrdi da je Vojvodina dobila ,,tek decentralizaciju” i u skladu s logikom ovog mišljenja – vrlo malo, gotovo ništa. Imam na umu tekst Dušana Pavlovića ,,Ni država, ni autonomija”(,,Politika”, 1. decembra”). Objašnjavajući, sasvim pravilno, razliku između izvornih i prenetih (poverenih) nadležnosti, autor je propustio da u analizu uključi vrlo važnu, drugu i dublju razliku između često apstraktne teorije i političke stvarnosti. Zbog toga je, verujem slučajno, napravio i nekoliko drugih materijalnih grešaka u analizi.

Krenimo redom. Argumenti opozicije da se Statutom stvara ,,država u državi”, koje Pavlović odbacuje kao ,,irelevantne” jer de jure Vojvodina ne dobija zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, što bez sumnje jesu glavna obeležja državnosti, ovde su uzeti sasvim apstraktno. Politika je, međutim, u bitnoj meri, kontekstualna, zbog čega nije čudno da su ,,stvarnost” i ,,realnost” kategorije koje se sve češće javljaju u političkoj praksi. Ima još nešto što je obeležje postmoderne politike – a to je da su tu stvari najčešće upravo ,,onakve kakve se pojavljuju” tj. da pojava uglavnom odgovara stvarnosti. U ovom slučaju, stvari se pojavljuju tako da Vojvodina statutom jeste dobila vladu (dakle, izvršnu vlast), glavni grad, granice, referendumsko pravo, VANU i niz drugih nadležnosti. Zato je ovaj politički događaj i izazvao buru u javnosti i skoro da nema nikog, uključujući predsednika Republike Srbije, da oko nekih određenja u Statutu nema nekakve nedoumice.

Iznenađuje takođe – i nije baš jasno sa kojim argumentima se može tvrditi da ,,Kosovo više nije tema”, i to u trenutku kada je započela istorijska rasprava pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.Tema, dakle, kao i problema, u srpskoj politici ima mnogo, i teško da je nekome, pa i opoziciji, potrebno da izmišlja probleme tamo gde ih nema. Jedan od njih je i da će ovim statutom (sa čime se i Pavlović slaže) dobiti glomazan aparat uvećanja pokrajinske administracije, i to u trenutku kada država vrši i planira još veću redukciju državne administracije.

Suprotno tvrdnjama autora, a u skladu sa elementarnom logikom i konsekvencama njegovih sopstvenih reči da ,,opozicija tvrdi da je stanje gore nego što jeste”, a ,,vlada tvrdi da je bolje nego što jeste” jaz između pozicije i opozicije produbljen je donošenjem ovakvog statuta. Teško je braniti tezu da je tu reč o nekakvom metafizičkom ili političkom ,,skrivanju” i da je u nekoj imaginarnoj suštini vladajuća koalicija zapravo ,,bliža opoziciji nego što izgleda”. Stvari su, verujem, onakve kakve ih građani Srbije vide svojim očima i vrlo su jasne. Imajući u vidu savremenu istoriju i politički kontekst stvarnosti odvajanja Crne Gore, imajući u vidu čudan splet okolnosti u kojem su se izjave evropskih zvaničnika o ,,vojvođanskoj sudbini” i ,,evropskoj sudbini Srbije” upadljivo ispreplele, kao i činjenicu da, nažalost, nije tako teško zamisliti vreme, i to u bližoj budućnosti, u kojem se čuju glasovi iz pokrajinske administracije da Srbija, recimo, koči procese, put i evropsku budućnost Vojvodine – da građani Srbije imaju pravo da budu zabrinuti. Jer onda će zaista biti irelevantno da li su nadležnosti ,,izvorne” ili ,,prenete”. I vrlo će biti lako promeniti te nedoslednosti, tako da kreirano de facto stanje dobije svoj novi de jure izraz.

Dr političke filozofije