Златни крст на грудима Ненада Живановића

Ниш – „У спорту и физичкој култури стално се јављају нови изазови, који подстичу на рад и прегнућа, а за добробит човека и његове личности. Наша струка, која физичку културу нуди као благодетну храну, није себична и није усамљеничка. Наша улога је и да васпитавамо младе спортисте и педагоге у физичкој култури, али и да зближавамо људе, да у њима будимо наду у другог човека и да у сваком поред нас видимо пријатеља”.

Овим речима почео је разговор за наш лист професор др Ненад Живановић, редовни професор на Факултету спорта и физичког васпитања Универзитета у Нишу, човек који је једини из наше земље и са ових балканских простора понео највредније и највеће светско признање – Златан крст ФИЕП-а, Светске федерације за образовање у области физичке културе (Fiep – Federation Internationale d’edukation Physique).

Награда Златан крст додељује се од почетка тридесетих година прошлог века (ФИЕП је основан 1923) и до сада је додељена петнаесторици (15) педагога спорта и физичког васпитања у целом свету, од којих су петорица из Европе. Није потребно посебно објашњавати да је реч о признању које се додељује за највиша достигнућа и посебне резултате на плану едукације у физичкој култури.

– Тачно четири деценије целог себе посвећујем овој важној животној области и настојим да не посустанем у намери да физичка култура и са њом спорт увек имају право место у нашем друштву. А да би се то остварило – неопходно је да се сачува основна идеја спорта и висок морал људи у њему.

Да ли је то данас уопште могуће?

– На размеђи векова и миленијума садашњи тренутак и време наметнули су нимало лако питање и за физичку културу: којим путем и куда поћи. Ово је питање које, попут Шекспировог, тражи јасну одлуку и не само одговор појединца, већ свих људи. Живимо у време када се као куле од карата руше многе идеологије и теорије, а на тим рушевинама граде принципи у којима је мало морала, осећања и љубави, а више превара, силе и гордости. Слободна тржишна утакмица, присутна у свим сферама друштвеног живота довела је и до потврђивања основног начела еволуције да ће само најснажнији преживети, али и до устоличења новог идола – новца. Зато није чудо да смо сведоци како се за остварење циља у којем је новац на првом месту не бирају средства, односно да су сва средства оправдана и, наравно, дозвољена.

На недавно одржаном Конгресу ФИЕП-а рекли сте отворено да су у свету спорт и спортисти постали предмет грговине...?

– Јесам, и то стоји. У оним сегментима који се називају врхунским и професионалним и спорт и спортисти су роба. А та роба је предмет трговине. Профит и новац су на првом и све више једином месту. Зар не делују превише дрско и безобразно запањујући подаци о висини трансфера спортиста у време свеопште светске кризе? Оно што се мери стотинама милиона евра или долара за свет, који се клања младим људима који су, наводно остварили њихов недосањани сан, је задивљујуће... А на другој страни се „под тепих” гурају информације о страдањима или трагичним завршецима младих спортиста. Све се заврши на констатацији „срце није издржало”, што је лицемерно од оних из врунске медицине који брину о њима.

Има ли за физичку културу излаза из оваквог тунела?

– Наравно да има. У смутним временима спас за спорт и нашу струку и све нас у њој и око ње, једино је у култури, првој и последњој одбрани, и то онако како кажу Финци: „У односу човека према човеку и односу човека према средини која га окружују”. Управо широкој области каква је култура припада и физичка култура, која унутар својих подручја – физичког васпитања, спорта или рекреације, омогућава трансформацију личности од стварног у могуће. Зато се треба вратити у прошлост и сетити се и античких, али и свих каснијих времена, сетити се Каменског, Лока, Русоа, Базедова, појединаца из 19. и 20. века, времена када су живели људи високих моралних вредности. Они су успевали да упркос свим искушењима очувају достојанство, духовну слободу и моралну независност. Када се створе духовне и моралне вредности, које су изнад материјалних, лакше ће се стићи до бољих услова за физичку културу и спорт, засијаће нове светлости. А за то треба васпитавати нове генерације и на том плану највећи је и најодговорнији задатак управо свих нас педагога у физичкој култури и спорту.

Да ли је универзитет сачувао значајну улогу у васпитању нових генерација у физичкој култури?

– На конгресу ФИЕП-а је о томе највише било речи и закључак је да остаје и као најважнијом је оцењена та улога. На универзитетима широм света стичу се знања са идејом да се примењују на добробит човечанства и да се несебично нуде другима. И, посебно истиче, ослоњени на едукацију – школски спорт, телесно кретање – рекреацију, задовољство за дружењем-аматерски спорт са свим својим врлинама наша струка шаље најпозитивније сигнале својим ученицима. Са друге стране педагошки рад увек је доприносио да се пронађу најбоље врлине код појединаца, а са њима врхунске резултате. Можда ће неко рећи да је то Гандијевска борба против неморала и људског хаоса, али из ње ће се сигурно изродити нови позитивни ефекти и сигурно много тога бољег не само у спорту, већ и у економији, науци, медицини, просвети и свим областима живота.

Ненад Живановић рођен је 1946.године у Параћину где је, после завршених студија на Факултету за физичко васпитање у Београду, почео да ради у Хемијско-техничкој школи. У родном граду остао је до 1975.године, када је прешао на Филзофски факултет у Нишу, на групу за физичко васпитање. Докторирао је 1980.године, а тренутно је шеф катедре за теоријско-методолошке предмете Факултета за спорт и физичко васпитање Универзитета у Нишу. Ожењен је и има двоје деце.

-----------------------------------------------------------

Лицемрје и неморал уништавају спорт

– Највеће лицемерје почетком 21. века у спорту и физичкој култури појавило се у виду објашњења велике преваре на Олимпијади у Пекингу 2008. Свима је познато да се после финала трке на 100 метара делфин нешто чудно догодило. Тек сада је стигло објашњење: Милорад Чавић, репрезентативац Србије, што се види на снимку, а то је објављено тек после године дана, први је стигао на циљ. Али, објашњава се, „само” је дотакао сензоре, а Фелпс, који је био други, их је ударио”. Објашњење да је Фелпс проглашен победником „због ударца” не би на памет пало ни славном Минхаузену, коме то част не би дозволила. Он, Минхаузен, својим измишљотинама и лажима није хтео никоме да нанесе неправду и проузрокује штету, већ да забави људе... Зато и тврдимо да ће спорту бити много боље тек када се елиминише и уништи неморал, који је ову област захватио као најтежа болест – рекао је за „Полотику” проф. др Ненад Живановић, добитник највишег светског признања у физичкој култури Златног крста ФИЕП-а.

Тома Тодоровић