Нису је примили у хор

Кажу неки да кад она пева – славуји заћуте. Из поштовања. Тим својим умилним лирским сопраном много пута освојила је срца и публике, и жирија. Добрица Ћосић за њу је рекао: „Кад слушам Мериму Његомир како пева, верујем да она пева и кад ћути. Јер, она пева душом. Благо њој. И онима који је слушају...” У ствари, све што је у животу радила – било је од срца. Искрено. Зато је ту где јесте. Успешна и срећна жена, истакнута естрадна уметница, а однедавно и одговорни уредник редакције за народну музику Музичке продукције РТС.

– Имала сам част да направим пробни снимак за Радио Београд још 1976. године. Од тада сам заволела да долазим овде. Ово је на неки начин логичан наставак певачког пута. Нешто што је у оквиру музике, а не подразумева путовања и наступе. Убеђена сам да ћемо заједничким радом и једном лепом кампањом коју смо већ започели успети да окупимо младе људе, који ће наставити нашим путем, како бисмо сачувати традицију српске народне музике. Покушаћу и да вратим уважене колеге у Радио Београд. Мислим да је народ тога жељан – уверена је наша љубазна саговорница.

Била убеђена да не зна да пева

Њен пут ка слави и успешној каријери није личио на филмски – родила се талентована, приметили је још у основној школи и већ као лепушкаста девојка издала албум.

– Моја мајка је имала диван глас и по цео дан је певала. Певушила сам и ја уз њу, али нисам ни помислила да бих могла да наступам пред толиким светом. Маштала сам, али у својој соби, кад ме нико не види. Од јутра до мрака слушала сам и феноменалне извођаче који су певали уживо из студија Радио Београда: Анђелију Милић, Даницу Обренић, Мару Ђорђевић, Цунета Гојковић... Они су ми били узор. Али, због стидљивости, мој таленат није дошао до изражаја. У петом разреду основне школе нису ме примили у хор. Дуго су ми звониле речи које је изговорила наставница: „Не, ниси ти за хор.”Била сам убеђена да не знам да певам. Са сетом сам гледала њихове свечане наступе на школским приредбама.

Мерима је утеху потражила у спорту.

– Показало се да сам била врло успешна у атлетици и партерној гимнастици. Ишла сам на такмичења, освајала и неке награде – сећа се Мерима. – И данас сам остала спортски тип. Редовно идем на пливање и тенис, уживам у томе. Никад нисам јурила хитове, већ добру песму, али за тениском лоптицом трчим по терену као за медаљу. Истина, дешава се и да победим на неким тениским турнирима...

Пева на свим језицима

(/slika2)Онај певачки ген који је наследила од мајке, ипак, није мировао, па је још једном окушала срећу. Тај моменат је био судбински. Иако је већ имала осамнаест година и управо завршила средњу угоститељску школу, примљена је у средњу музичку школу „Коста Стаменковић” у Земуну и у класи професорке Милице Поповић завршила одсек соло певање.  

Такорећи тек што се уписала, добила је и понуду да пева у неким ексклузивним београдским ресторанима, и то професионално, за плату која је била три пута била већа него очева. У кући је настала права драма. Нису могли да се помире да им ћерка буде певачица, а после су се толико поносили њоме.

Она у почетку све то није схватала озбиљно. Мислила је: „Хајде мало да певам, па ћу после радити нешто озбиљније…” Уписала је Вишу пословну, дала и неколико испита, али музика је ипак узела под своје. Мерима јој се потпуно посветила.

О себи је највише рекла кроз песму. Није лако побројати све фестивале на којима је победила, комерцијалне и хуманитарне концерте на којима је учествовала, солистичке концерте које је одржала, албуме и трајне снимке са изворним народним песмама које је снимила за Радио Београд... У то се и сама уверила када је прикупљала материјал за монографију „Песма, године, живот...” чији је аутор је проф. Никола Рацков, а коју је издала пре четири године. Али, ни тада се није смирила. Урадила је још „охо-хо” тога, па спрема и проширено издање.

Припремила је и један концерт, на којем би певала двадесет песама на двадесет језика – али га још није одржала.

– Певам на кинеском, грчком, италијанском, руском, мађарском, румунском, ромском, немачком, шпанском, јеврејском, чак сам снимила једну песму и на арапском језику. Текст је љубавни, песма постоји и позната је: „Русе косе цуро имаш”. Многи је својатају, али мелодија је заправо арапска. Узела сам оригинални текст, а један Ирачанин ми је помогао око изговора – објашњава Мерима.

Има много пријатеља

– А тек како звучи песма коју певам на кинеском – додаје. –Интерпретирала сам је и овде код нас, и у Кини, када сам била на отварању наше зграде фабрике „Хемофарм” у малом месту у провинцији, које има шест милиона становника. У публици је било и нашег света, али већину су чинили Кинези. Прво сам отпевала једну нашу изворну, а онда ту кинеску. Сви су се одушевили, дигли су руке и громко аплаудирали. Седам дана смо тамо провели и где год смо отишли на ручак, тражили су да певам. Тад изађе комплетан персонал ресторана и пева заједно са мном. 

(/slika3)Мерима је имала наступе и са оперским певачима, на својим и на њиховим концертима. Многи су јој рекли да има завидну технику. То је тај њен таленат.

Све што ради, воли да уради најбоље што може. Потпуно се предаје томе и не зна за предах.

– Кад сам уморна, два дана се одморим, трећи већ питам шта има да се ради. Не знам, мислим да никад нисам ишла на годишњи одмор. Мени је довољно да се испавам. И поред тога, прошла сам готово цео свет, иако увек послом. Као туриста и не пожелим да одем негде. Привлачи ме Африка, а онда се сетим да нисам снимила ниједну афричку песму...

Мерима је свесна да јој је тај њен танани глас највеће богатство.

– Срећна сам да свој живот нисам подредила стицању материјалног богатства. То је пролазно. Радна сам и вредна, желим да имам. Имам и децу којима желим да обезбедим нормалан живот. Ипак, моје највеће задовољство је она суза која заискри у неком оку док певам. Дивно је што сам имала прилику да се на тај начин изразим. У послу сам пронашла спас у време велике кризе у нашој земљи и окружењу. Од деведесет пете године па до данас одржала сам десет концерата на „Коларцу”, два у „Сава центру” и два у Српском народном позоришту у Новом Саду, солистичких наравно. Кроз посао сам стекла и велики број пријатеља, истомишљеника и заљубљеника у музику, као што сам и сама. Ту је кључ за животну радост коју поседујем. Кад си такав и Бог ти помаже – каже на крају Мерима Његомир.

Дана Станковић

-----------------------------------------------

Сними плочу, па роди дете

Осим музике, Мерима има још једну велику љубав. Своју децу. За пет година родила је четворо. Љубицу, Милицу, Јелену и Марка.

 – Ја сам упорна. Родим једно дете, снимим плочу, родим друго дете, снимим другу плочу... па су у ТВ „Ревији” тада написали: „Мерима снима пету плочу, да ли је на путу и пето дете?” Али, није било. Њих четворо су сада већ одрасли људи. Ћерке су завршиле факултете, једна се и удала, а син је на четвртој години права. Милица је наследила мој глас, али очигледно да не жели да се тиме бави. Креативна је и прави нануле, чизме, ташне, то излаже, продаје...

----------------------------------------------

Воли, не воли

Мада су јој музика и професија и хоби, постоје и друге ствари у којима Мерима ужива. Воли, рецимо, кинеску кухињу,али ону оригиналну, каква се спрема у Кини. Воли раније да легне и чита у тишини. Кад је код куће, музику не слуша. На концертима воли да обуче дугачку хаљину, у томе се осећа свечано, елегантно и раскошно. За сваки дан присталица је костима, јер, по њеном мишљењу, жена лепо изгледа у њему. Једино је оптерећује да иде из продавнице у продавницу, па јој у последње време ћерке купују гардеробу, пошто добро познају њен стил.

----------------------------------------------

Комплимент

Често су је обасипали комплиментима. Али један посебно памти.

– Знате, ја не волим народну музику, али ми се свиђа то што ви певате – рекла је једна госпођа.

– Онда ви волите народну музику – узвратила је Мерима.

----------------------------------------------

Бујна машта

Мерима је одрасла у Земуну, на Калварији, у близини железничке станице Нови Београд. На Дунаву је научила да плива, али се чешће купала у језерцету које се налазило тамо где је сада Арена. Тај крај више не може да препозна. Њена сећања на босоного детињство су топла, као лета у то време. Тада није било играчака, ни компјутера, али су деца имала бујну машту.  

– Довијали смо се на разне начине да приуштимо себи неку занимацију. Куповали смо куглагере и даске и сами склапали тротинете. Ко је знао да вози, био је главни.