Nisu je primili u hor

Kažu neki da kad ona peva – slavuji zaćute. Iz poštovanja. Tim svojim umilnim lirskim sopranom mnogo puta osvojila je srca i publike, i žirija. Dobrica Ćosić za nju je rekao: „Kad slušam Merimu Njegomir kako peva, verujem da ona peva i kad ćuti. Jer, ona peva dušom. Blago njoj. I onima koji je slušaju...” U stvari, sve što je u životu radila – bilo je od srca. Iskreno. Zato je tu gde jeste. Uspešna i srećna žena, istaknuta estradna umetnica, a odnedavno i odgovorni urednik redakcije za narodnu muziku Muzičke produkcije RTS.

– Imala sam čast da napravim probni snimak za Radio Beograd još 1976. godine. Od tada sam zavolela da dolazim ovde. Ovo je na neki način logičan nastavak pevačkog puta. Nešto što je u okviru muzike, a ne podrazumeva putovanja i nastupe. Ubeđena sam da ćemo zajedničkim radom i jednom lepom kampanjom koju smo već započeli uspeti da okupimo mlade ljude, koji će nastaviti našim putem, kako bismo sačuvati tradiciju srpske narodne muzike. Pokušaću i da vratim uvažene kolege u Radio Beograd. Mislim da je narod toga željan – uverena je naša ljubazna sagovornica.

Bila ubeđena da ne zna da peva

Njen put ka slavi i uspešnoj karijeri nije ličio na filmski – rodila se talentovana, primetili je još u osnovnoj školi i već kao lepuškasta devojka izdala album.

– Moja majka je imala divan glas i po ceo dan je pevala. Pevušila sam i ja uz nju, ali nisam ni pomislila da bih mogla da nastupam pred tolikim svetom. Maštala sam, ali u svojoj sobi, kad me niko ne vidi. Od jutra do mraka slušala sam i fenomenalne izvođače koji su pevali uživo iz studija Radio Beograda: Anđeliju Milić, Danicu Obrenić, Maru Đorđević, Cuneta Gojković... Oni su mi bili uzor. Ali, zbog stidljivosti, moj talenat nije došao do izražaja. U petom razredu osnovne škole nisu me primili u hor. Dugo su mi zvonile reči koje je izgovorila nastavnica: „Ne, nisi ti za hor.”Bila sam ubeđena da ne znam da pevam. Sa setom sam gledala njihove svečane nastupe na školskim priredbama.

Merima je utehu potražila u sportu.

– Pokazalo se da sam bila vrlo uspešna u atletici i parternoj gimnastici. Išla sam na takmičenja, osvajala i neke nagrade – seća se Merima. – I danas sam ostala sportski tip. Redovno idem na plivanje i tenis, uživam u tome. Nikad nisam jurila hitove, već dobru pesmu, ali za teniskom lopticom trčim po terenu kao za medalju. Istina, dešava se i da pobedim na nekim teniskim turnirima...

Peva na svim jezicima

(/slika2)Onaj pevački gen koji je nasledila od majke, ipak, nije mirovao, pa je još jednom okušala sreću. Taj momenat je bio sudbinski. Iako je već imala osamnaest godina i upravo završila srednju ugostiteljsku školu, primljena je u srednju muzičku školu „Kosta Stamenković” u Zemunu i u klasi profesorke Milice Popović završila odsek solo pevanje.  

Takoreći tek što se upisala, dobila je i ponudu da peva u nekim ekskluzivnim beogradskim restoranima, i to profesionalno, za platu koja je bila tri puta bila veća nego očeva. U kući je nastala prava drama. Nisu mogli da se pomire da im ćerka bude pevačica, a posle su se toliko ponosili njome.

Ona u početku sve to nije shvatala ozbiljno. Mislila je: „Hajde malo da pevam, pa ću posle raditi nešto ozbiljnije…” Upisala je Višu poslovnu, dala i nekoliko ispita, ali muzika je ipak uzela pod svoje. Merima joj se potpuno posvetila.

O sebi je najviše rekla kroz pesmu. Nije lako pobrojati sve festivale na kojima je pobedila, komercijalne i humanitarne koncerte na kojima je učestvovala, solističke koncerte koje je održala, albume i trajne snimke sa izvornim narodnim pesmama koje je snimila za Radio Beograd... U to se i sama uverila kada je prikupljala materijal za monografiju „Pesma, godine, život...” čiji je autor je prof. Nikola Rackov, a koju je izdala pre četiri godine. Ali, ni tada se nije smirila. Uradila je još „oho-ho” toga, pa sprema i prošireno izdanje.

Pripremila je i jedan koncert, na kojem bi pevala dvadeset pesama na dvadeset jezika – ali ga još nije održala.

– Pevam na kineskom, grčkom, italijanskom, ruskom, mađarskom, rumunskom, romskom, nemačkom, španskom, jevrejskom, čak sam snimila jednu pesmu i na arapskom jeziku. Tekst je ljubavni, pesma postoji i poznata je: „Ruse kose curo imaš”. Mnogi je svojataju, ali melodija je zapravo arapska. Uzela sam originalni tekst, a jedan Iračanin mi je pomogao oko izgovora – objašnjava Merima.

Ima mnogo prijatelja

– A tek kako zvuči pesma koju pevam na kineskom – dodaje. –Interpretirala sam je i ovde kod nas, i u Kini, kada sam bila na otvaranju naše zgrade fabrike „Hemofarm” u malom mestu u provinciji, koje ima šest miliona stanovnika. U publici je bilo i našeg sveta, ali većinu su činili Kinezi. Prvo sam otpevala jednu našu izvornu, a onda tu kinesku. Svi su se oduševili, digli su ruke i gromko aplaudirali. Sedam dana smo tamo proveli i gde god smo otišli na ručak, tražili su da pevam. Tad izađe kompletan personal restorana i peva zajedno sa mnom. 

(/slika3)Merima je imala nastupe i sa operskim pevačima, na svojim i na njihovim koncertima. Mnogi su joj rekli da ima zavidnu tehniku. To je taj njen talenat.

Sve što radi, voli da uradi najbolje što može. Potpuno se predaje tome i ne zna za predah.

– Kad sam umorna, dva dana se odmorim, treći već pitam šta ima da se radi. Ne znam, mislim da nikad nisam išla na godišnji odmor. Meni je dovoljno da se ispavam. I pored toga, prošla sam gotovo ceo svet, iako uvek poslom. Kao turista i ne poželim da odem negde. Privlači me Afrika, a onda se setim da nisam snimila nijednu afričku pesmu...

Merima je svesna da joj je taj njen tanani glas najveće bogatstvo.

– Srećna sam da svoj život nisam podredila sticanju materijalnog bogatstva. To je prolazno. Radna sam i vredna, želim da imam. Imam i decu kojima želim da obezbedim normalan život. Ipak, moje najveće zadovoljstvo je ona suza koja zaiskri u nekom oku dok pevam. Divno je što sam imala priliku da se na taj način izrazim. U poslu sam pronašla spas u vreme velike krize u našoj zemlji i okruženju. Od devedeset pete godine pa do danas održala sam deset koncerata na „Kolarcu”, dva u „Sava centru” i dva u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, solističkih naravno. Kroz posao sam stekla i veliki broj prijatelja, istomišljenika i zaljubljenika u muziku, kao što sam i sama. Tu je ključ za životnu radost koju posedujem. Kad si takav i Bog ti pomaže – kaže na kraju Merima Njegomir.

Dana Stanković

-----------------------------------------------

Snimi ploču, pa rodi dete

Osim muzike, Merima ima još jednu veliku ljubav. Svoju decu. Za pet godina rodila je četvoro. Ljubicu, Milicu, Jelenu i Marka.

 – Ja sam uporna. Rodim jedno dete, snimim ploču, rodim drugo dete, snimim drugu ploču... pa su u TV „Reviji” tada napisali: „Merima snima petu ploču, da li je na putu i peto dete?” Ali, nije bilo. Njih četvoro su sada već odrasli ljudi. Ćerke su završile fakultete, jedna se i udala, a sin je na četvrtoj godini prava. Milica je nasledila moj glas, ali očigledno da ne želi da se time bavi. Kreativna je i pravi nanule, čizme, tašne, to izlaže, prodaje...

----------------------------------------------

Voli, ne voli

Mada su joj muzika i profesija i hobi, postoje i druge stvari u kojima Merima uživa. Voli, recimo, kinesku kuhinju,ali onu originalnu, kakva se sprema u Kini. Voli ranije da legne i čita u tišini. Kad je kod kuće, muziku ne sluša. Na koncertima voli da obuče dugačku haljinu, u tome se oseća svečano, elegantno i raskošno. Za svaki dan pristalica je kostima, jer, po njenom mišljenju, žena lepo izgleda u njemu. Jedino je opterećuje da ide iz prodavnice u prodavnicu, pa joj u poslednje vreme ćerke kupuju garderobu, pošto dobro poznaju njen stil.

----------------------------------------------

Kompliment

Često su je obasipali komplimentima. Ali jedan posebno pamti.

– Znate, ja ne volim narodnu muziku, ali mi se sviđa to što vi pevate – rekla je jedna gospođa.

– Onda vi volite narodnu muziku – uzvratila je Merima.

----------------------------------------------

Bujna mašta

Merima je odrasla u Zemunu, na Kalvariji, u blizini železničke stanice Novi Beograd. Na Dunavu je naučila da pliva, ali se češće kupala u jezercetu koje se nalazilo tamo gde je sada Arena. Taj kraj više ne može da prepozna. Njena sećanja na bosonogo detinjstvo su topla, kao leta u to vreme. Tada nije bilo igračaka, ni kompjutera, ali su deca imala bujnu maštu.  

– Dovijali smo se na razne načine da priuštimo sebi neku zanimaciju. Kupovali smo kuglagere i daske i sami sklapali trotinete. Ko je znao da vozi, bio je glavni.