Прича о фудбалу

Глумац и продуцент Драган Бјелогрлић ових дана у Београду реализује свој први редитељски пројекат – филм „Монтевидео, Бог те видео!” о учешћу српске фудбалске репрезентације на првом Светском првенству у Монтевидеу у Уругвају 1930. Два филма и серију, према сценарију Срђана Драгојевића, базираном на књизи „Монтевидео, Бог те видео!” новинара Владимира Станковића, Бјелогрлић снима поводом 80 година од првог Светског фудбалског првенства и најзначајнијег успеха у историји нашег фудбала.

Зашто сте се одлучили да Ваша прва режија буде баш „Монтевидео, Бог те видео!”?

Када сам пре 15 година почео да продуцирам, био је то пут и до режије. Током филма „Рат уживо” размишљао сам о режији, али нисам био спреман у потпуности, нисам се суочио са свим што она носи. Од тада до данас озбиљно сам размишљао о режији у занатском смислу, иако то није најбитније. Одлучио сам да је тренутак да режирам тек онда када нађем причу коју би баш ја желео да испричам. У случају „Монтевидеа”, десило се да је то идеја „Интермедија нетворка” и Звонимира Шимунеца који су ме позвали да водим овај пројекат. Када сам се упознао са пројектом и временом о којем говори, схватио сам да је то прича коју бих режирао.

За какву редитељску концепцију сте се одлучили?

Још увек не могу да дефинишем концепцију, осим да желим да испричам озбиљну причу која ће бити романтична, у исто време и смешна и тужна, а која ће бити на високом естетском нивоу. Нисам одговорио шта је концепт, али знам шта су ми циљеви. Ако се из овога изроди концепт, то ће бити мој став према животу. Немам амбиција да успостављам нову естетику, нити је ово дело за фестивале, већ филм за публику који ће јој вратити веру у српску кинематографију.

Имате ли узоре у филмској режији?

Искрено, припремајући се за режију овог филма, гледао сам „Било једном у Америци” Серђа Леонеа, „Варљиво сунце” и „Очи чарније” Никите Михалкова, и „Амаркорд” Федерика Фелинија, и сећао сам се филма у којем сам играо – „Бал на води” Јована Аћина. Мене су ови филмови терали да идем у биоскоп.

Шта Вас је привукло причи о успеху српског фудбала на првом СП у фудбалу у Уругвају 1930. године?

У овом пројекту спојиле су се моја опседнутост фудбалом, опсесија причама о пријатељству и љубави које су ми најдраже у литератури и на филму, и епоха. У Србији до сада није испричана права прича из епохе. Епоху сам схватио као изазов, поготову у тренутку када српским филмом доминирају црнило и горчина, као неки наш знак препознавања. Зашто све што је српско мора да буде прљаво и ружно? Епоха и тридесете године прошлог века су добра прилика да прикажемо нешто позитивно. Најлепше приче из наше историје нису испричане. Као да смо то подразумевали, а онда смо трагали за црнилом. Претерали смо у томе, па нове генерације стављају знак једнакости између термина Србија и сивило, и то је постало социолошки феномен. Моја кћерка која има 13 година Србију изговара са ниподаштавањем. Људи чине време, а не време људе. Људи су луди, па направе лудо време. Ако желимо добро време, морамо да пошаљемо позитивну поруку људима.

Тридесете године прошлог века су биле добро, ако не и најбоље, време за Србију. Може ли се то време поновити?

Као непоправљиви оптимиста осећам да Србија сада има нову шансу. Иако је искасапљена изашла из ратова, тридесетих година прошлог века Србија је имала добру позицију у свету. Сада поново можемо да покажемо своје праве вредности. Сада нам треба вера у нас саме, али и у људе око нас, па тек онда у народ и државу. Колико год да свет у којем живимо није романтичан, а ово је најмање романтичан период у последњих 100 година, моја потреба за романтиком је већа.

Зашто истичете да ће Ваш филм бити бајка?

Та моја изјава је била претенциозна, јер је бајку најтеже направити. Када помислим на бајку, мислим на „Амаркорд” или „Било једном у Америци”. Данас не постоје бајке, већ само компјутери и интернет који сурово реализују живот. Не постоји други свет у који можемо да одлутамо. Када смо мали, прво нам причају бајке, да бисмо заволели свет.

Иван Аранђеловић

----------------------------------------------------------

Вратимо се вредностима доброг понашања

На снимању Вашег филма видео сам велики број статиста који играју навијаче, а они су у оделима, лептир-машнама и краватама. Данас је слика другачија – навијачи су хулигани који шире насиље?

Тако је било некада и на томе и инсистирам. Људи треба да се запитају зашто нам је данас овако и зашто се Србија изговара са малим „с”. Не можемо се обући у те костиме и вратити у то време, али се можемо запитати шта се променило. На првом месту, требало би да се вратимо вредностима доброг понашања.