Нечим сам вас узнемирио, господо?

Када сам писао реакцију на текст Станка Стаменковића о групи П-70, осећао сам дозу нелагоде. Да бих разјаснио пометњу коју тај запис изазива, наиме, било је нужно да упутим замерке на адресу човека који, као што сам у одговору нагласио, конфузију коју ствара вероватно не ствара из зле намере. Због тога сам се трудио да према аутору, кога тада нисам познавао, будем што је могуће блажи, а да моја реакција не изгуби смисао.

У међувремену сам Стаменковића упознао и осведочио се да је реч о добронамерном младићу, који је уз то и колега, писац, чију сам књигу том приликом добио и управо прочитао. Нелагода због замерки које сам морао да му упутим постала је тако још већа.

Због тога ће и мој одговор на Стаменковићеву, очекивано љутиту и брзоплету реакцију, бити кратак, без зле крви.

Као прво, поређење са Винавером и његовом групом ми не смета, напротив, импонује ми, али нисам сигуран колико је на месту. Поређење са редакцијом Бетона ми не импонује и сигуран сам да није на месту.

Као друго, ако Стаменковићу није јасан мотив за окупљање групе П-70, ја не могу да му помогнем.

Као треће, захваљујем се Стаменковићу што групи П-70, чији му смисао, како каже, није јасан, ипак помаже у маркетингу. Али, да нисам реаговао на конфузију коју је изазвао својим текстом, плашим се да би маркетиншки ефекат био негативан.

Толико о томе.

Изгледа, међутим, да је о значају маркетинга понешто начуо и Саша Илић, вечита нада јагодинске литерарне сцене, па је одлучио да напусти ћепенак свог нискотиражног псеудокњижевног подлистка и огласи се на страницама масовнијег медија. И рекло би се да га је могућност суочавање са широм јавношћу добрано узнемирила, па је заборавио на имиџ Хајнриха Бела из нашег сокака који већ неко време покушава да изгради, и одлучио се за форму класичне балканске (да не кажем српске, пошто се тај придев полупрофесионалном стипендисти вероватно гади) пљувачине.

Не бих се бавио Илићевим препуцавањима са Михајлом Пантићем и Пантићевим шумаром (и Илић и Пантић, а претпостављам и фамозни шумар, одрасли су људи, нека се сналазе сами). Немам намеру ни да се бавим бесмислицама које је сива еминенција овдашњег библиотекарства имала да изрекне на рачун књижевне групе Проза на путу. (Пси лају, караван пролази, каже пословица којом утврђујем Илића у убеђењу у моју непоправљиву несклоност савремености.) Нећу да се бавим питањем ко је Илићев биолошки тата, баш као ни идентитетом његовог духовног тате и питањем ком је тати Илић заправо син.

Фокусираћу се само на један део ове бурлеске, јер се у њему открива тужна конфузија у којој живе Саша Илић и његова агресивна антикњижевна група:

"А онда (Кецмановић, илити ја) додаје да је то учинио Бетон и то износећи, забога, властите, униформне идеолошке ставове. Сада ја морам да признам како се с овом констатацијом у потпуности слажем. Бетон заиста износи искључиво властите ставове који су униформни (у значењу става који се не мења у облику и нарави, који је непроменљив, сталан) и дакако идеолошки у мери у којој су сви ставови, па и Кецмановићеви, заправо идеологизовани позицијом с које се говори. И то би он као „озбиљни литерата“ требало да зна. Међутим, он не само да за такве ствари не мари, већ и са стилом и значењем речи не стоји баш најбоље. Он је, наиме, хтео да напише да Бетон износи исконструисане и униформисане (тј. милитаризоване или милитантне) ставове..."

Драго ми је што се Илић са мојом констатацијом слаже. Радост бива помућена тиме што му смисао моје констатације као ни тачно значење страних речи очигледно нису јасни, па би властиту збуњеност хтео да пројектује на другога. Примедбу да људи у Бетону износе униформне идеолошке ставове изнео сам у јасном контексту дистинкције између те скупине памфлетиста и Прозе на путу, пошто у Прози на путу постоје људи различитих поетичких и идеолошких ставова, док су антилитерарни ставови које, под фирмом бављења књижевношћу, износе људи из Бетона – једнообразни! Нисам имао у виду Илићево, у најмању руку натегнуто (од високопозиционираног библиотекара томе се нисам надао!) тумачење униформног као нечега што је стално, мада ни оно, чак и када би било на месту, опет не би представљало комплимент, пошто асоцира на догматизам, једноумље и, на крају крајева, недотупавност.

Ако је у првом делу цитата Илић успео да ме и обрадује и ражалости, у другом ме је насмејао објашњавањем шта сам заправо хтео да кажем, то јест да су ставови Бетона исконструисани и милитантни! Не, то нисам хтео да кажем, то је рекао Илић, и његовој самодефиницији нема богзна шта да се приговори.

Зашто, међутим, нисам хтео да кажем да су ставови бетонџија исконструисани и милитантни, као што је Илић лепо приметио? Па напросто зато што ме, у разговору о књижевности, суштина њихових ванкњижевних ставова не занима, или, што би рекао Илић, за њих не марим. Занима ме само то што ванкњижевне ставове, ма какви ти ставови били, убацују у анализу књижевности као кључни критеријум, што их чини литерарним дилетантима.

Овим сваки вид озбиљног или полуозбиљног књижевног дијалога на речену тему завршавам.

Немам ништа против да са Илићем, пошто га литерарне теме, очигледно, не занимају, полемишем на ванлитерарне теме (рецимо, на тему да ли је савремено пред крај прве деценије двадесет првог века гњавити јавност идејама из пете деценије двадесетог). Спреман сам да се та полемика одигра на местима која су за бављење ванлитерарним темама предвиђена, било да је у питању Утисак недеље, Стање нације, јагодинска пивница или ћепенак Андрићевих касаблија... Не долазе у обзир једино кафане у којима провинцијални бернхарди угодно ћаскају са пензионисаним заповедницима (анти)стаљинистичких логора.

И саветујем му да, ако се на такав дијалог одлучи, дође мртав трезан, пошто пиће није за свакога.

Живели!