Nečim sam vas uznemirio, gospodo?

Kada sam pisao reakciju na tekst Stanka Stamenkovića o grupi P-70, osećao sam dozu nelagode. Da bih razjasnio pometnju koju taj zapis izaziva, naime, bilo je nužno da uputim zamerke na adresu čoveka koji, kao što sam u odgovoru naglasio, konfuziju koju stvara verovatno ne stvara iz zle namere. Zbog toga sam se trudio da prema autoru, koga tada nisam poznavao, budem što je moguće blaži, a da moja reakcija ne izgubi smisao.

U međuvremenu sam Stamenkovića upoznao i osvedočio se da je reč o dobronamernom mladiću, koji je uz to i kolega, pisac, čiju sam knjigu tom prilikom dobio i upravo pročitao. Nelagoda zbog zamerki koje sam morao da mu uputim postala je tako još veća.

Zbog toga će i moj odgovor na Stamenkovićevu, očekivano ljutitu i brzopletu reakciju, biti kratak, bez zle krvi.

Kao prvo, poređenje sa Vinaverom i njegovom grupom mi ne smeta, naprotiv, imponuje mi, ali nisam siguran koliko je na mestu. Poređenje sa redakcijom Betona mi ne imponuje i siguran sam da nije na mestu.

Kao drugo, ako Stamenkoviću nije jasan motiv za okupljanje grupe P-70, ja ne mogu da mu pomognem.

Kao treće, zahvaljujem se Stamenkoviću što grupi P-70, čiji mu smisao, kako kaže, nije jasan, ipak pomaže u marketingu. Ali, da nisam reagovao na konfuziju koju je izazvao svojim tekstom, plašim se da bi marketinški efekat bio negativan.

Toliko o tome.

Izgleda, međutim, da je o značaju marketinga ponešto načuo i Saša Ilić, večita nada jagodinske literarne scene, pa je odlučio da napusti ćepenak svog niskotiražnog pseudoknjiževnog podlistka i oglasi se na stranicama masovnijeg medija. I reklo bi se da ga je mogućnost suočavanje sa širom javnošću dobrano uznemirila, pa je zaboravio na imidž Hajnriha Bela iz našeg sokaka koji već neko vreme pokušava da izgradi, i odlučio se za formu klasične balkanske (da ne kažem srpske, pošto se taj pridev poluprofesionalnom stipendisti verovatno gadi) pljuvačine.

Ne bih se bavio Ilićevim prepucavanjima sa Mihajlom Pantićem i Pantićevim šumarom (i Ilić i Pantić, a pretpostavljam i famozni šumar, odrasli su ljudi, neka se snalaze sami). Nemam nameru ni da se bavim besmislicama koje je siva eminencija ovdašnjeg bibliotekarstva imala da izrekne na račun književne grupe Proza na putu. (Psi laju, karavan prolazi, kaže poslovica kojom utvrđujem Ilića u ubeđenju u moju nepopravljivu nesklonost savremenosti.) Neću da se bavim pitanjem ko je Ilićev biološki tata, baš kao ni identitetom njegovog duhovnog tate i pitanjem kom je tati Ilić zapravo sin.

Fokusiraću se samo na jedan deo ove burleske, jer se u njemu otkriva tužna konfuzija u kojoj žive Saša Ilić i njegova agresivna antiknjiževna grupa:

"A onda (Kecmanović, iliti ja) dodaje da je to učinio Beton i to iznoseći, zaboga, vlastite, uniformne ideološke stavove. Sada ja moram da priznam kako se s ovom konstatacijom u potpunosti slažem. Beton zaista iznosi isključivo vlastite stavove koji su uniformni (u značenju stava koji se ne menja u obliku i naravi, koji je nepromenljiv, stalan) i dakako ideološki u meri u kojoj su svi stavovi, pa i Kecmanovićevi, zapravo ideologizovani pozicijom s koje se govori. I to bi on kao „ozbiljni literata“ trebalo da zna. Međutim, on ne samo da za takve stvari ne mari, već i sa stilom i značenjem reči ne stoji baš najbolje. On je, naime, hteo da napiše da Beton iznosi iskonstruisane i uniformisane (tj. militarizovane ili militantne) stavove..."

Drago mi je što se Ilić sa mojom konstatacijom slaže. Radost biva pomućena time što mu smisao moje konstatacije kao ni tačno značenje stranih reči očigledno nisu jasni, pa bi vlastitu zbunjenost hteo da projektuje na drugoga. Primedbu da ljudi u Betonu iznose uniformne ideološke stavove izneo sam u jasnom kontekstu distinkcije između te skupine pamfletista i Proze na putu, pošto u Prozi na putu postoje ljudi različitih poetičkih i ideoloških stavova, dok su antiliterarni stavovi koje, pod firmom bavljenja književnošću, iznose ljudi iz Betona – jednoobrazni! Nisam imao u vidu Ilićevo, u najmanju ruku nategnuto (od visokopozicioniranog bibliotekara tome se nisam nadao!) tumačenje uniformnog kao nečega što je stalno, mada ni ono, čak i kada bi bilo na mestu, opet ne bi predstavljalo kompliment, pošto asocira na dogmatizam, jednoumlje i, na kraju krajeva, nedotupavnost.

Ako je u prvom delu citata Ilić uspeo da me i obraduje i ražalosti, u drugom me je nasmejao objašnjavanjem šta sam zapravo hteo da kažem, to jest da su stavovi Betona iskonstruisani i militantni! Ne, to nisam hteo da kažem, to je rekao Ilić, i njegovoj samodefiniciji nema bogzna šta da se prigovori.

Zašto, međutim, nisam hteo da kažem da su stavovi betondžija iskonstruisani i militantni, kao što je Ilić lepo primetio? Pa naprosto zato što me, u razgovoru o književnosti, suština njihovih vanknjiževnih stavova ne zanima, ili, što bi rekao Ilić, za njih ne marim. Zanima me samo to što vanknjiževne stavove, ma kakvi ti stavovi bili, ubacuju u analizu književnosti kao ključni kriterijum, što ih čini literarnim diletantima.

Ovim svaki vid ozbiljnog ili poluozbiljnog književnog dijaloga na rečenu temu završavam.

Nemam ništa protiv da sa Ilićem, pošto ga literarne teme, očigledno, ne zanimaju, polemišem na vanliterarne teme (recimo, na temu da li je savremeno pred kraj prve decenije dvadeset prvog veka gnjaviti javnost idejama iz pete decenije dvadesetog). Spreman sam da se ta polemika odigra na mestima koja su za bavljenje vanliterarnim temama predviđena, bilo da je u pitanju Utisak nedelje, Stanje nacije, jagodinska pivnica ili ćepenak Andrićevih kasablija... Ne dolaze u obzir jedino kafane u kojima provincijalni bernhardi ugodno ćaskaju sa penzionisanim zapovednicima (anti)staljinističkih logora.

I savetujem mu da, ako se na takav dijalog odluči, dođe mrtav trezan, pošto piće nije za svakoga.

Živeli!