Немушта помпа, маркице и бомбоњере

Помпезно најављена прослава стопедесетогодишњице рођења Паје Јовановића, са похвалним текстовима у медијима, наговештава да је Држава хтела „нешто” од Паје Јовановића. Иако је Министарство културе прогласило 2009. годину годином Паје Јовановића, једног од највећих  српских сликара 19. и прве половине 20. века, стиче се утисак да је потенцијал овако замишљеног културног догађаја остао потпуно неискоришћен – сматра историчарка уметности Катарина Митровић, члан новоосноване организације за уметност и културу „Поглед”, која је недавно организовала разговор на ову тему у београдском Центру за развој културног развитка.

„Ипак, резултати неформалног испитивања показују да Година Паје Јовановића није битно утицала на боље познавање уметничког наслеђа које је оставио овај сликар, као и да велики број грађана уопште не зна ко је био Паја Јовановић. Мало њих зна да је реч о српском сликару, а још мање да је реч о аутору Сеобе Срба или Борбе петлова”, каже Катарина Митровић, кустоскиња Историјског музеја Србије.

Збуњујући панои

Стиче се утисак да овај јубилеј није постао прворазредни културни догађај, који би подигао свест грађана о уметничком наслеђу, подстакао деловање стручне јавности и привукао стране посетиоце. О томе су се сагласили и учесници овог разговора, међу којима су били и историчар уметности Ненад Макуљевић, доцент Филозофског факултета у Београду, Милена Драгићевић-Шешић, професорка Универзитета уметности, Чедомир Васић, професор ФЛУ, Стеван Вуковић, филозоф и кустос галерије СКЦ, и Данијела Пурешевић, историчарка уметности и уредник у РТС.

За сада прилично немушти одјеци овог значајног јубилеја последица су, као што се чуло на овом скупу, недовољно осмишљене културне политике.

„У оквиру спровођења културне политике никада нисмо свесно развијали такозвану политику сећања и никада нисмо размишљали шта чини окосницу идентитета које бирамо. Због нејасно дефинисане политике сећања, често испада као да се годишњице организују пуким случајем, ко се када сети. Тако су се јубилеја Николе Тесле први сетили Хрвати и поднели Унеску предлог за обележавање годишњице. Светао пример је организовање годишњице Љубице Марић”, каже Милена Драгићевић-Шешић, напомињући да је у случају Паје Јовановића збуњујући био пано на згради Историјског музеја Србије који је оглашавао годишњицу и изложбу у Вршцу, а грађани су хрлили у зграду музеја на Тргу Николе Пашића мислећи да је изложба тамо.

Пано је окачен и на фасаду Народног музеја Србије, а очевици сведоче да се у оквиру мултимедијалне пројекције дела Паје Јовановића на фасади ове институције појавила и реклама за новоотворену инострану продавницу намештаја!

Обележавање годишњице Паје Јовановића почело је у јуну ове, и траје до јуна наредне године, јер, како сазнајемо од члана Одбора за обележавање овог јубилеја Бојана Ковачевића, година јубилеја се не поклапа са календарском годином.

Од момента проглашења Године Паје Јовановића организоване су у Градском музеју у Вршцу изложбе „Слике Балкана” аутора Петра Петровића и „Вршачки триптих” Миодрага Јовановића. У Београду је на кући Паје Јовановића свечано откривена спомен-плоча, у Градској галерији у Ужицу отворена је изложба „Паја Јовановић и његови савременици”. У Улици краља Милана 21 у Београду у досадашњем легату Паје Јовановића отворен је музеј који носи име овог сликара.

Јагма око фотографија из Вршца

(/slika2)Недавно је објављена луксузна монографија „Паја Јовановић (1859-1957)” у издању „Радионице душе” којој стручна јавност замера то што су у њој штампани текстови стари и до 50 година! Истовремено, касни објављивање најављиване монографије Музеја града. Ова монографија о Паји Јовановићу са текстом Николе Кусовца требало би да се појави у јануару, иако је најављивана за Октобарски сајам књига.

Бојан Ковачевић, члан Одбора за обележавање јубилеја, разлог дефинише као „неподређивање појединца укупној прослави на нивоу друштва”. То конкретно значи да је застој настао у фази добијања копија фотографија из Музеја у Вршцу, које су најпре уступљене „Радионици душе” чија се књига прва и појавила. Тако монографија Музеја града неће имати ексклузивност, јер су фотографије, како сазнајемо, не само у великој мери идентичне, него су чак и штампане истим редом као у књизи приватног издавача.

За 23. децембар планирана је велика ретроспективна изложба дела Паје Јовановића у Галерији САНУ. Аутор изложбе је Петар Петровић, а аутор текста каталога је др Мирослав Тимотијевић. За јануар је планиран каталог комплетних радова Паје Јовановића који припрема Петар Петровић, кустос Народног музеја Србије.

Пошта Србије емитовала је пригодну марку са мотивом слике Паје Јовановића „Млада жена у ружичастој хаљини”, а РТС и РТ Војводина продуцирали су снимање документарних филмова о Паји Јовановићу.

„Стиче се утисак да културни капитал трошимо на баналан начин. Билбордима се сигнализира да су Срби имали нешто значајно у прошлости, па кад се отвори изложба људи ће закључити да су то врхунске вредности усвајајући то без икаквог става”, каже Стеван Вуковић.

Вуковић наводи пример човека – из видео рада Ненада Глишића – који је највећу површину свог тела оставио за тетоважу „Крунисање цара Душана” у пуном колору! На питање зашто то ради, одговорио је да је то „неотуђиви део наше традиције”.

Далеко од очију

„Дакле, то је нешто што треба да нам се увуче под кожу и што треба да осећамо као да је део нас самих, а због чега и шта то значи, не треба ни да питамо. То је оно о чему говори Петер Слотердајк када пише о начину на који се у нашу кожу егзистенцијално тетовира култура. Начин на који је Паја Јовановић овде присутан је екстреман пример некога ко нам се увукао под кожу. А ко је тај човек, ми заправо не знамо”, каже Вуковић.

Једна од најпознатијих слика Сеоба Србаља налази се у згради Патријаршије у сали где заседа Свети архијерејски сабор и самим тим је недоступна широј јавности, примећује Ненад Макуљевић.

Можда зато и не треба да чуди што је грађанима дело Паје Јовановића најпознатије са омота бомбоњера.

----------------------------------------------------

Еротоман и Црногорац у арнаутском оделу

Пропуст у обележавању годишњице Паје Јовановића, Ненад Макуљевић види у чињеници да се нико није сетио да објави аутобиографију овог сликара.

„Реч је о веома интригантном тексту из кога се види да је Паја Јовановић био велики еротоман. У аутобиографији сликар описује свој модел па каже: ’Обукао сам га у арнаутско одело, прави Црногорац’. Али, можда неком такав Паја не одговара.”