Сељаци искорењени са крагујевачке пијаце

Крагујевац – На главној градској зеленој пијаци, на којој се снабдева највећи број Крагујевчана, истински пољопривредни произвођачи су ове године закупили свега двадесетак одсто продајних места, односно нешто мање од стотину тезги. Све остале, њих 350, у рукама су трговаца и препродаваца воћа и поврћа, каже за наш лист директор ЈП „Градске тржнице“ Радослав Мирковић.

Како је дошло до овакве „прерасподеле снага“ на највећој градској пијаци, шта се све дешава у борби за продајна места, која, ма колико се чинило да служе за преживљавање, доносе солидан профит, и колико све то утиче на купце, које и сељаци и препродавци називају муштеријама?

Иако потврђује да је чуо приче о „зеленој мафији“ која је протерала сељаке са пијаца, служећи се уценама и претњама, Мирковић каже да за тако нешто не постоје докази и наводи да је „проблем много сложенији“. Тачније, да су многи трговци воћем и поврћем, који конкуришу за закуп тезге, пронашли „рупе у закону“.

– Проблем је што по нашим прописима свако може да буде регистрован као индивидуални пољопривредни произвођач. Довољно је да донесе потврду да има двадесетак ари земље, или своје или под закупом. Потврда се добија лако, а ту околност највише користе они који одавно не живе на селу и који у своја имања нису ушли већ годинама. То су класични накупци и препродавци, али ко може да провери да ли је он јабуку или кромпир произвео у свом воћњаку и башти, или је ту робу купио од правог сељака – наводи Мирковић и додаје да је међу препродавцима робе, иако их закон на то обавезује, мали број оних који имају пријављену СТР (самосталну трговинску радњу) и послују легално.

– Ниједан пољопривредни произвођач не би смео да прода ни грам робе коју није сам произвео. Чим то уради, он постаје трговац, а сваки трговац мора да има пријављену радњу, да плаћа порезе и доприносе, издаје фискалне рачуне. Ко то ради на пијаци!? Ми ове године имамо само 21 пријављену СТР, а трговаца има око 350! Контрола њиховог рада, међутим, није наш посао. То је обавеза надлежних државних органа, тржишне инспекције и Пореске управе, а суштина је да држава остаје без својих прихода – каже наш саговорник.

Иако нико од продаваца на пијаци није желео јавно да говори о својој заради, дневни приход по једној тезги, како сазнајемо, износи око 1.500 динара. На месечном нивоу, то је бар као једна професорска или плата машинског инжењера у „Застави“. На бољим тезгама, оним на „ударним“ местима, зарада је још већа, па не чуди што се препродавци служе свим могућим начинима да елиминишу конкуренцију.

– Дешавало се да препродавци натерају обичног сељака да им прода робу и склони се са тезге, али се већина није због тога много бунила. Њихова логика је једноставна: што пре остварити зараду и вратити се кући. Ником се, ако не мора, не остаје дуго на пијаци. Није то лак посао и ја немам ништа против препродаваца. И они морају да се сналазе – каже за наш лист Јовица Весовић из Белошевца, један од ретких „обичних сељака“ на пијаци.

Сељак доста трпи у овој борби, истиче наш саговорник, али додаје да на крају страда крајњи купац, који је принуђен да плати много више него што роба реално вреди.

– Производња је скупа, али, обрни-окрени, на крају све плати муштерија. Кад роба прође кроз четири руке, а и то се дешава, онда је цена двоструко виша – наглашава Весовић.