Seljaci iskorenjeni sa kragujevačke pijace

Kragujevac – Na glavnoj gradskoj zelenoj pijaci, na kojoj se snabdeva najveći broj Kragujevčana, istinski poljoprivredni proizvođači su ove godine zakupili svega dvadesetak odsto prodajnih mesta, odnosno nešto manje od stotinu tezgi. Sve ostale, njih 350, u rukama su trgovaca i preprodavaca voća i povrća, kaže za naš list direktor JP „Gradske tržnice“ Radoslav Mirković.

Kako je došlo do ovakve „preraspodele snaga“ na najvećoj gradskoj pijaci, šta se sve dešava u borbi za prodajna mesta, koja, ma koliko se činilo da služe za preživljavanje, donose solidan profit, i koliko sve to utiče na kupce, koje i seljaci i preprodavci nazivaju mušterijama?

Iako potvrđuje da je čuo priče o „zelenoj mafiji“ koja je proterala seljake sa pijaca, služeći se ucenama i pretnjama, Mirković kaže da za tako nešto ne postoje dokazi i navodi da je „problem mnogo složeniji“. Tačnije, da su mnogi trgovci voćem i povrćem, koji konkurišu za zakup tezge, pronašli „rupe u zakonu“.

– Problem je što po našim propisima svako može da bude registrovan kao individualni poljoprivredni proizvođač. Dovoljno je da donese potvrdu da ima dvadesetak ari zemlje, ili svoje ili pod zakupom. Potvrda se dobija lako, a tu okolnost najviše koriste oni koji odavno ne žive na selu i koji u svoja imanja nisu ušli već godinama. To su klasični nakupci i preprodavci, ali ko može da proveri da li je on jabuku ili krompir proizveo u svom voćnjaku i bašti, ili je tu robu kupio od pravog seljaka – navodi Mirković i dodaje da je među preprodavcima robe, iako ih zakon na to obavezuje, mali broj onih koji imaju prijavljenu STR (samostalnu trgovinsku radnju) i posluju legalno.

– Nijedan poljoprivredni proizvođač ne bi smeo da proda ni gram robe koju nije sam proizveo. Čim to uradi, on postaje trgovac, a svaki trgovac mora da ima prijavljenu radnju, da plaća poreze i doprinose, izdaje fiskalne račune. Ko to radi na pijaci!? Mi ove godine imamo samo 21 prijavljenu STR, a trgovaca ima oko 350! Kontrola njihovog rada, međutim, nije naš posao. To je obaveza nadležnih državnih organa, tržišne inspekcije i Poreske uprave, a suština je da država ostaje bez svojih prihoda – kaže naš sagovornik.

Iako niko od prodavaca na pijaci nije želeo javno da govori o svojoj zaradi, dnevni prihod po jednoj tezgi, kako saznajemo, iznosi oko 1.500 dinara. Na mesečnom nivou, to je bar kao jedna profesorska ili plata mašinskog inženjera u „Zastavi“. Na boljim tezgama, onim na „udarnim“ mestima, zarada je još veća, pa ne čudi što se preprodavci služe svim mogućim načinima da eliminišu konkurenciju.

– Dešavalo se da preprodavci nateraju običnog seljaka da im proda robu i skloni se sa tezge, ali se većina nije zbog toga mnogo bunila. Njihova logika je jednostavna: što pre ostvariti zaradu i vratiti se kući. Nikom se, ako ne mora, ne ostaje dugo na pijaci. Nije to lak posao i ja nemam ništa protiv preprodavaca. I oni moraju da se snalaze – kaže za naš list Jovica Vesović iz Beloševca, jedan od retkih „običnih seljaka“ na pijaci.

Seljak dosta trpi u ovoj borbi, ističe naš sagovornik, ali dodaje da na kraju strada krajnji kupac, koji je prinuđen da plati mnogo više nego što roba realno vredi.

– Proizvodnja je skupa, ali, obrni-okreni, na kraju sve plati mušterija. Kad roba prođe kroz četiri ruke, a i to se dešava, onda je cena dvostruko viša – naglašava Vesović.