Сеобе Милоша Црњанског

Последњих неколико година др Иван Настовић веома живо и предано истражује проблеме и дела српских књижевника. Прво је дошла из његова пера књига „Архетипски свет Десанке Максимовић” (2003), затим „Анима Лазе Костића” (2004), па „Записи о несаници Иве Андрића” (2005) и, ево и књиге „`Сеобе' Милоша Црњанског у светлу снова Вука Исаковича” код угледног и агилног издавача „Прометеј” из Новог Сада.

Са уверењем да су писци, а нарочито песници, драгоцени савезници психолога, овај изврсни стручњак латио се задатка да аналитички претражи снове Вука Исаковича у значајном делу Милоша Црњанског, са ставом да „они много више знају о стварима између неба и земље” него што наше школско знање и сања.

Оно што одмах ваља нагласити, то је: др Настовић у овом делу анализира у првом реду архетипски смисао снова Вука Исаковича, без амбиције да улази у естетичку анализу тих снова. Али, нема сумње да је та анализа и те како значајна и за естетички аспекат тог дела; јер анализа не губи из вида да је дело целина свих аспеката који чине његову структуру. Наиме, у студији др Настовића, ум који анализује снове Вука Исаковича управљен је, у ствари, на главни проблем: откуда у егзистенцијалној празнини, то ће рећи у животу без смисла и циља, који се живи „по туђем налогу” и за туђ рачун (официр туђе војске, или, боље речено, војске која служи туђем цару) – откуда у Вуковом сну „Бескрајни плави круг и у њему звезда”? Писац ове књиге даје недвосмислен одговор: такав сан има извориште у животу који живи Вук Исакович. Тај живот је живот без смисла. „Функција његовог сна је да пронађе изгубљени смисао кроз архетипске симболе неба и звезде који су одувек били слика која не упућује само на нешто узвишено и недостижно већ и слика која буди наду у смисао овоземаљског и оностраног живота. Велики снови нам показују пут 'космичкој мандали' живота, па би у том смислу сан Вука Исаковича требало схватити као бесконачну мандалу унутар које се налази звезда.”

У једну реч: архетип смисла, како га тумачи др Настовић, јавља се овде и као одбрана живота, опстанка у смислу; у значењу: све докле пратим звезду у бескрајном плавом кругу, докле идем за њом, имам свој смисао, живим га као истинско постојање. Нема значаја што ће се та звезда, сан о Росији као циљу, показати као илузија у животу Вука Исаковича. Она, једном виђена у сну, живи и даље, као недосегнути циљ који се удаљава од онога који за тим циљем чезне.

У овој богатој и сјајној дубинској анализи тога сна Вука Исаковича – бар се мени тако учинило – размакнуте су значењске границе богатог дела Милоша Црњанског. Сваки официр или војник са тако богатим унутрашњим животом какав се открива и у сну Вука Исаковича, а снови су оно знање које надилази свет „свесног незнања”, сваки дакле такав човек налази свој одговор у вечитој потрази за смислом.

Једном кад се и у нашем духовном простору буду истински поштовали висински резултати оваквих анализа, видеће се колико су оне и сазнајно и животно значајне. И колико се њима потврђује надмоћ оних писаца у једној књижевности који су својим делима освојили унутрашњи значај далеко од оног спољашњег који неки међу њима могу и освојити без такве визионарске снаге какву има дело Милоша Црњанског.

Друго значајно својство овог дела др Настовића јесте да оно конкретном анализом снова Вука Исаковича ставља до знања да се психолошки феномени у књижевним делима не могу и није пожељно, посматрати изоловано. Таквим посматрањем осиромашује се слика њихове сложености а тиме и природа феномена који се жели осветлити.

Можда је овде сасвим прикладно подсетити на једно значајно опажање Николе Милошевића из предговора књизи Ивана Настовића „Архетипски свет Десанке Максимовић”. „Ако је ишта неоспорно у науци уопште, па тиме и у дубинској психологији, психологији несвесног, онда је свакако то да се при изучавању књижевних творевина морамо добро чувати редукционизма, односно једнодимензионалног приступа књижевном делу. Као што то, на пример, чини психоанализа и њене присталице које анализирају дело искључиво на нивоу индивидуално несвесног, при чему се потпуно занемарује фамилијарно, а посебно колективно несвесно, које представља извориште правих великих уметничких дела”. Непрекидно свестан те опасности – редукционизма – аутор ове студије о сновима у „Сеобама” Црњанског примењује доследно једну врсту, ако смемо тако рећи, динамичког тројства у анализи: Јунговог колективно несвесног, Сондијевог породичног несвесног и Фројдовог индивидуално несвесног. Наравно, овај низ није обавезан, стално појављивање садржаја те врсте у редоследу који је у њему дат, већ само назнака од којих је елемената сачињен тродимензионални приступ сновима Вука Исаковича у овој студији. Др Настовић има ту високу особину психолога истраживача, која се нама посебно чини подстицајном, да види психологију снова не у количини, у броју манифестних садржаја неког сна, већ у интензитету, у боји, у структури која сугерише или обзнањује који ће садржаји имати првенство.

Анализа какву развија др Настовић јесте и јавни час одговорног читања неког дела и траг једне мисли која ради непрекидно над мноштвом искушења са којима се суочава у свом раду.