Град три свете књиге

Пет миленијума је драматургија Јерусалима писана по три свете књиге: Талмуду, Библији и Курану.

Многи освајачи прошли су кроз његову историју: Вавилонци, Пресијанци, Грци, Селџуци. Римљани су га разорили 70. године протерујући Јевреје у вековно прогонство. Крсташи и Саладин због њега су ратовали. Британци га преотели од Османлија.

Већ деценијама је у жижи блискоисточног конфликта: од како је у рату 1967. Израел од Јордана преузео источни, арапски део града, проглашен је за „вечну и недељиву” престоницу јеврејске државе. Палестинци, међутим, траже да источни Јерусалим буде главни град њихове будуће државе.

Јерусалим је Јеврејима средиште васељене. Зид, остатак срушеног Соломоновог храма, или Зид плача, како је био познат до 1967, најсветије је место зидара прве једнобожачке религије, јудаизма. У Јеврејском кварту, који се наслања на Зид, уз монотони жамор гласова из јешива по којима се изучава Тора осетићете дуговечност синагога.

Недалеко, када се прате станице Христовог страдалног пута што води ка брду Голгота, налази се Црква Светог гроба, свето место хришћанства. Из грчких православних здања патријарх јерусалимски шаље благослове своме стаду. Около вијоре заставе витезова малтешког реда. Бенедиктинци лелујају уским каменим улицама што скривају храмове етиопских Копта, халдејаца, сиријских католика, асирске цркве.

Нешто горе су Јермени. Њихов кварт, којим промичу свештеници прекривени црним кукуљицама, награда је народу који је први Христово учење прихватио као веру државе.

Коначно муслиманска четврт. Са платоа изнад Зида, доминирају џамија Ал-Акса и Купола на стени чији позлаћени сводови трепере над каменом са које се веровесник Мухамед узвинуо у небо чинећи Ал-Кудс – под којим именом је Јерусалим познат припадницима најмлађе од три велике религије – трећим најсветијим местом ислама, после Меке и Медине.

Ишчекујте, онда, звучни судар тих светова, предвечерњи тренутак када се три различита позива на молитве као преплетени ковит узвију у златасто јерусалимско небо. Када кроз жамор ишчитаваних талмудских Тора проструји мујезинов глас пресецан звонима Цркве Светог гроба.

Каква је данас судбина овог светог града у камену смештеног између Мртвог мора и Средоземља, закованог у историји и убаченог у средиште будућности читавог региона?

По плану поделе британске мандатне територије Палестине на јеврејску и арапску државу, који су УН изгласале 1947, било је предвиђено да Јерусалим са околином буде посебан ентитет – сорпус сепаратум – под управом УН и окружен палестинском територијом.

У време настанка Државе Израел, током првог рата са Арапима 1948, јеврејске снаге заузеле су западна предграђа и земљу која их је повезивала са новом државом. Јордан је 1950. анектирао источни Јерусалим, укључујући и Стари град са свим његовим светим местима. Јеврејски кварт је испражњен, синагоге уништене.

Велике силе прихватиле су потом де факто поделу Јерусалима дуж фортификоване Зелене линије. Јеврејима је припао западни део, док је арапски исток доспео под управу јорданског краља који је 1960. Јерусалим прогласио за другу престоницу Јордана.

Стање је било, и остало, недефинисано. Формални суверенитет над Јерусалимом нису признале ни УН ни велике силе.

Када су Израел и Арапи поново заратили 1967, Израел је током шест дана сукоба заузео не само источни Јерусалим већ и читаву Западну обалу, све до реке Јордан. Иако је верницима омогућен приступ свим светим местима, стари Маграби (марокански) део испред Зида је срушен и замењен отвореним простором док је јеврејска четврт поново насељена.

Међународна заједница поново није признала Израелу право да исток Јерусалима стави под своју контролу, проглашавајући одлуку де факто анексијом, што је Израел демантовао. Савет безбедности УН новембра 1967. изгласава резолуцију 242 која позива Израел на повлачење „са територија окупираних у недавном конфликту”.

Проблем је дефинитивно цементиран када је Кнесет, израелски парламент, изгласао закон којим се „читав и уједињен Јерусалим” проглашава за „вечну и недељиву” престоницу Израела. Савет безбедности поново реагује проглашавајући декларацију „ништавном”.

Спор око будућег статуса града, који сада броји око 750.000 становника – две трећине Јевреја и трећине Палестинаца, махом муслимана али и хришћана – постаје један од кључних проблема решавања израелско-палестинског конфликта.

 Б. Ј.