Кићење пластиканера

Откопао сам јелку из крша у ћошку дневне собе. Истуширао је, очешљао, исфенирао, поставио на почасно место уз белу завесу поред прозора. Као невеста је – спремна за кићење!Лепотица наша!

Није се офуцала од прошлог дочека и нећемо је мењати. Може бар још годиницу-две да издржи, док криза не протутњи. Зелени кинески пластиканер ради пуним капацитетом, нон-стоп, седам дана у недељи, од комунистичког доба, кад смо „божићно дрвце” и заменили „новогодишњим”. Вредница наша!

Понекаднемарни ја у брзини о лепотицу – вредницу нашу окачим панталоне, сако, кравату, кошуљу, гаће и чарапе те се укућанима грдно замерим па се по читав дан извињавам, час жени, час деци, час јелчици. „Јадница наша! Тиии бахати, безобзирни, безобразни... Заобиђи је кад идеш у каду!” супруга ми поручује да сам аљкав. Јесам, признајем, али сам и пажљив: никад свечано дрвце не бих понизио и спаковао у плакар. Жао ми да тај симбол лепих жеља, наде и вере у боље сутра чамује у друштву с прахером, рекетима за бадминтон и цревом од усисивача.

Док симбол наде крпим селотејпом и клештима му учвршћујем жице и поправљам стас, ћера ми чита свој домаћи задатак на тему „Време славља”.

– Време славља је најзад дошло. Обожавам кад нам празници обасјају дом. Брат и ја се играмо по цео дан, бака меси колаче, мама и тата се не препиру, а сви заједно китимо јелку. Љубав цвета и у срцима нам је топло, иаконапољу царује кошава. Волела бих да таква атмосфера заувек потраје. Овај пут весеље почиње раније него иначе, 18. овог месеца урнебесом на Тргу Републике где ћемо уз ђуску и ватромет прославити укидање виза за путовање у земље Европске уније. Мој таја каже да „тек сад, кад теоретски можемо да видимо Беч и Рим, за то практично нема шансе јер смо начисто декинтирани и да нам ни Ники Лауда са својим авио-картама од 29 евра неће помоћи”. За Светог Николу, бака ће нам у прозор ставити дарове, ићи ћемо на славски ручак код стрине, на славску ужину код кумова, на славску вечеру код ујке, а сутрадан идемо у комшилук на патерице. Потом следи новогодишња журеза, па реприза новогодишње журезе, па реприза репризе... до Бадњег дана. Ја Бадњи дан највише волим: са врха јелке скидамо сребрну звезду петокраку и постављамо златни крст. Мој таја каже да је то „летећа измена” и додаје да смо „народ у кризи идентитета и велемајстори у згубиданисању”. Ја се не слажем с тајом. Имам своје мишљење. Ми смо веома вредан народ, али себи треба дати и одушка. Уто стиже и Божић, па други дан Божића, па трећи... а 13. јануара ето нама и Српске нове године! Срећна сам што као ретко ко на свету имамо толико празника, а нарочито због две Нове године. Мој таја каже да се „тога нису сетили ни Етиопљани, ни Бразилци, па чак ни Руси”...

– Ехеј, ћеро, чекај! Укочи мало! Много си се расписала! Бриши, море, све то с тајом, прецртај и Лауду, а Русе не помињи ако хоћеш да извучеш бар мршаву двојчицу. Разради онај део с бакиним колачима или с цветањем љубави у ветровита времена, додај бисерно небо, чаробно праскозорје и сличне тричарије, то воле професорке српског. Мани се, дете, цитирања мене и критике ладолежа, кад се зна да она овде уопште не пролази... Јој! Убодох се на жичицу! Где је ханзапласт... – трчим у кухињу.

– Што нам је лепа лепотица! Купила сам јој код Кинеза нове лампице и украсе... – отвори жена пуну кесу куглица, фигурица, ђинђувица, џиџабиџица...

Опијени атмосфером, о гранчице качимо неколико комада дебељушкастих дедица у црвеном костиму – Светог Николу алијас Санта Клауса, то јест Деда Мраза, хоћу рећи Божић Бату. Сви рециклирани и сви исти: са ценом на рукаву, декларацијом на леђима, припити, румени, насмејани, машу рукама и шире оптимизам. Не осећају ни зиму ни кризу.

У праву је ћера: љубав цвета, око срца нам топло. А напољу царује кошава...

Дарко Калезић