Једно село са две границе

Од нашег дописника
Коравница – До села Коравнице која је 1878. године Берлинским конгресом припала Црној Гори, а административно никшићкој општини, удаљена 60 километара од овог града, треба проћи две границе. За оне који први пут долазе није проблем, али јесте за мештане тог села који су административно или на други начин везани за Никшић, јер им на граничним прелазима Црне Горе и Републике Српске, у местима Враћеновићи и Делеуша, цариници свакодневно постављају исто питање: шта износите из државе или шта уносите у државу и имате ли шта да пријавите за царину.

Мештани познају запослене на граници, а ови су донедавно имали спискове свих становника тог краја. Сада више спискова нема, али има проблема. На пример, када неко умре, до гробља и цркве на Валу, изнад самог села, долази се тешко. Проблем је и како пренети покојника и сахранити га, јер међугранични прописи нису регулисали ту област.

Нико од мештана не зна како је село добило име Коравница. Али се зна да у њему већ више од два и по века живи братство Папића. Један од најстаријих је Милосав Папић (85). За њега мештани кажу да зна најбоље да исприча како живи село и људи у њему. Виђен у друштву покојних патријарха, Германа и Павла, познатих политичара и књижевника, песника и љубитеља епске поезије... И сам пише песме и казује их уз гусле.

– Није ми жао што ћу умрети. Ја сам се наживео. Жалим што не дође онај новинар из Никшића а обећа да ће забележити више од хиљаду стихова које знам напамет, писаних у осмерцу и десетерцу, натпевавања, али и народних приповедака које сам научио још као дете – казује Милосав Папић. Иако је у поодмаклим годинама, каже, а његова супруга Госпава потврђује да Милосав воли да шета и да често препешачи од Коравнице до Нудола око 30 километара.

– Не знам да ли су ми гени или тежак живот дали снагу да и данас у 85. години могу пешке да се попнем на планину Волујак у општини Плужини на висини од близу 2000 метара. Тамо су нам катуни и ја често лети са туристима изађем у планину – прича Милосав и додаје да се овде може лепо живети. Клима је готово медитеранска, па успевају бадеми, смокве, лоза, шљиве и друго воће. Овај вредни земљорадник много тога памти из најранијих дана своје младости, током Другог светског рата па и након њега.

– Још нисам заборавио песму коју сам као дете учио у школи на Враћеновићима о краљу Александру 1934. године. Памтим и жалост која је трајала пуних 45 дана. Други светски рат, оснивање покрета отпора, долазак комуниста у наше село, долазак партизанских јединица, четника, Италијана, усташа, домобрана. Нема те војске која није походила наше село. У месту Врбица усташе убише моју сестру и већи број житеља Херцеговине. Брат погибе у НОР-у. Као једанаестогодишњак остадох без оца. Цео живот проведох на селу и није ми жао. Могао сам након ослобођења као и многи други да нађем посао у граду, али реших да останем и не кајем се – прича наш саговорник. Додаје да са пензијом може да живи, јер захтеви њега и супруге нису велики. Његов сточни фонд, како рече, „доста је велики”. Једна коза, уместо некадашњег стада оваца и стада говеда, у овим данима је сасвим довољна.

– Не кријем да сам цео живот волео Русију, Србију и Херцеговину. Русија је моја мајка, јер то је земља умних људи у свим областима. Након ослобођења био сам под присмотром као огорчени информбировац. За време служења војске у Тузима само што сам питао свог колегу „да ли је ова граница тврда”, умало да добијем вишегодишњу робију. И данас ми је мило кад запевам живела Русија – прича, говорећи стихове Мајаковског, Јесењина, Пушкина...

Милосав има троје деце, шесторо унучади од две кћерке и сина и каже да је задовољан иако млади неће да се врате на село. У Коравници има 16 житеља преко 70 година и двоје деце Будимира и Славојке Папић, једногодишња Данијела и трогодишњи Миљан. Има овде и пет нежења који су напунили четврту деценију живота.

Животно везани за Билећу која је од њиховог села удаљена осам километара, административно за Никшић, Милосав каже да имају лош ТВ сигнал, па је набавио сателитску антену, али шта то вреди када овде често нема струје. Мештани овог краја, али и других села која припадају никшићкој општини, чијих се 27 одсто територије налази под водом Билећког језера, немају уредно снабдевање струјом. Очекивали су бољи живот, али он никако да дође.

-----------------------------------------------------------

Краљу Петре да си ђетић...

Милосав Папић каже да поделе нису добро донеле овом народу.

– Само током Другог светског рата из 14 кућа Папића погинуло је мојих 27 братственика – прича старина. Присећа се стихова које су мештани два села, удаљени једни од других свега стотинак метара, у различитим униформама певали, попут ове „Краљу Петре да си ђетић, носио би срп и чекић” или, „Краљу Петре пиши из Лондона колико ти треба батаљона”.

Раде Вукићевић