Наметнутим решењима је крај

Дејтонски споразум је једина тачка опстанка Републике Српске и зато она мора да брани тај споразум свих легалним и легитимним средствима. Ово је основна порука научног скупа „Република Српска – стање и перспективе”, који је одржан у Бањалуци крајем протекле недеље, уз учешће четрдесетак научника, културних и јавних радника из РС и Србије.

Овај скуп у чијем раду су учествовали и председник РС Рајко Кузмановић и премијер Милорад Додик, организовао је београдски Центар за националну стратегију, чији Форум за регионални дијалог и сарадњу однедавно делује у Бањалуци. Покровитељ скупа било је Министарство науке и технологије РС.

Председник РС Рајко Кузмановић је, у уводном обраћању, истакао да је Дејтонски споразум „међународни акт који се не може мењати сваки час, него се мора примењивати”, што „значи да БиХ може бити само сложена, а никако унитарна држава”.

Премијер Милорад Додик је рекао да је РС потписница Дејтонског споразума који се не може мењати без њене сагласности. У врло исцрпном излагању, он се осврнуо и на улогу високих представника међународне заједнице у променама уставног уређења БиХ. Они су наметнули 320 закона, мењали су и Устав, чиме су промовисали антиправо јер право истовремено производе, тумаче и примењују. „Република Српска је и уставна и политичка чињеница и то нам нико не може одузети”, нагласио је Додик.

Према речима Ђуре Ковачевића, „нема трајне стабилности у БиХ без неповредивости основних принципа Дејтонског споразума”, али се „постдејтонска динамика одвијала и одвија у знаку ревизије Дејтонског споразума и принципа на којима је БиХ настала”, рекао је Ковачевић. Расправа о стању и перспективама РС остала би мањкава да Ненад Кецмановић није анализовао оно што се у БиХ догађало од 1945. до 1990, у периоду наводне „бесконфликтне хармоније”, испод које су тињали конфликти.

Богдана Кољевић је, говорећи о националном идентитету, нагласила да је инсистирање на централизацији БиХ негација воље народа и демократских принципа, а да је „уважавање принципа Дејтонског споразума уједно и уважавање српског идентитета”.

Зоран Арсовић је упозорио да се иза мантрања националним интересом често крије неспособност да тај интерес у пракси буде дефинисан, односно усаглашен, док је Миле Савић оценио да улазак БиХ у НАТО не би значио гарантовање опстанка РС, те да би у таквој ситуацији српски народ у БиХ могао да се нађе – ако Србија не уђе у НАТО – на супротној страни безбедносног система.

Према Слободану Наградићу, БиХ „прети палестинизација, због тога што је Бошњаци хоће целу и само за себе”, а Снежана Савић је рекла да од 1995. у БиХ траје рат, али политичким средствима. Она је врло критички и аргументовано говорила о правосуђу у БиХ и о решењима која стварају потпуну правну несигурност. Жељко Вујадиновић је констатовао да многа додирнута питања имају своју дугу предисторију, док је Никола Б. Поповић указао на неке од темељних проблема око којих у БиХ нема елементарне сагласности три народа.

Слободан Самарџић је анализовао питање статуса РС у контексту европских интеграција и односе Србије и РС, наглашавајући неопходност да се витални национални интерес одлучно брани.

Триво Инђић је изложио чињенице о размерама и начинима сарадње Србије и РС, а Владимир Лукић констатовао да мржња међу народима у БиХ није мања, због чега се и упитао да ли јединствена и функционална држава с тим коефицијентом мржње уопште може да постоји.

У завршници научног скупа вођена је дебата о БиХ и РС у светлу битних промена у констелацији моћи у свету. Ток тог дела расправе сажима се у речима Светозара Стојановића, председника Центра за националну стратегију, да због промене односа снага у свету „о наметању решења у БиХ не може бити говора”, већ се решења морају „тражити у дијалогу, разговору и сагласности два ентитета и три народа у БиХ”.

Б. Марић
Сл. Кљакић