Nametnutim rešenjima je kraj

Dejtonski sporazum je jedina tačka opstanka Republike Srpske i zato ona mora da brani taj sporazum svih legalnim i legitimnim sredstvima. Ovo je osnovna poruka naučnog skupa „Republika Srpska – stanje i perspektive”, koji je održan u Banjaluci krajem protekle nedelje, uz učešće četrdesetak naučnika, kulturnih i javnih radnika iz RS i Srbije.

Ovaj skup u čijem radu su učestvovali i predsednik RS Rajko Kuzmanović i premijer Milorad Dodik, organizovao je beogradski Centar za nacionalnu strategiju, čiji Forum za regionalni dijalog i saradnju odnedavno deluje u Banjaluci. Pokrovitelj skupa bilo je Ministarstvo nauke i tehnologije RS.

Predsednik RS Rajko Kuzmanović je, u uvodnom obraćanju, istakao da je Dejtonski sporazum „međunarodni akt koji se ne može menjati svaki čas, nego se mora primenjivati”, što „znači da BiH može biti samo složena, a nikako unitarna država”.

Premijer Milorad Dodik je rekao da je RS potpisnica Dejtonskog sporazuma koji se ne može menjati bez njene saglasnosti. U vrlo iscrpnom izlaganju, on se osvrnuo i na ulogu visokih predstavnika međunarodne zajednice u promenama ustavnog uređenja BiH. Oni su nametnuli 320 zakona, menjali su i Ustav, čime su promovisali antipravo jer pravo istovremeno proizvode, tumače i primenjuju. „Republika Srpska je i ustavna i politička činjenica i to nam niko ne može oduzeti”, naglasio je Dodik.

Prema rečima Đure Kovačevića, „nema trajne stabilnosti u BiH bez nepovredivosti osnovnih principa Dejtonskog sporazuma”, ali se „postdejtonska dinamika odvijala i odvija u znaku revizije Dejtonskog sporazuma i principa na kojima je BiH nastala”, rekao je Kovačević. Rasprava o stanju i perspektivama RS ostala bi manjkava da Nenad Kecmanović nije analizovao ono što se u BiH događalo od 1945. do 1990, u periodu navodne „beskonfliktne harmonije”, ispod koje su tinjali konflikti.

Bogdana Koljević je, govoreći o nacionalnom identitetu, naglasila da je insistiranje na centralizaciji BiH negacija volje naroda i demokratskih principa, a da je „uvažavanje principa Dejtonskog sporazuma ujedno i uvažavanje srpskog identiteta”.

Zoran Arsović je upozorio da se iza mantranja nacionalnim interesom često krije nesposobnost da taj interes u praksi bude definisan, odnosno usaglašen, dok je Mile Savić ocenio da ulazak BiH u NATO ne bi značio garantovanje opstanka RS, te da bi u takvoj situaciji srpski narod u BiH mogao da se nađe – ako Srbija ne uđe u NATO – na suprotnoj strani bezbednosnog sistema.

Prema Slobodanu Nagradiću, BiH „preti palestinizacija, zbog toga što je Bošnjaci hoće celu i samo za sebe”, a Snežana Savić je rekla da od 1995. u BiH traje rat, ali političkim sredstvima. Ona je vrlo kritički i argumentovano govorila o pravosuđu u BiH i o rešenjima koja stvaraju potpunu pravnu nesigurnost. Željko Vujadinović je konstatovao da mnoga dodirnuta pitanja imaju svoju dugu predistoriju, dok je Nikola B. Popović ukazao na neke od temeljnih problema oko kojih u BiH nema elementarne saglasnosti tri naroda.

Slobodan Samardžić je analizovao pitanje statusa RS u kontekstu evropskih integracija i odnose Srbije i RS, naglašavajući neophodnost da se vitalni nacionalni interes odlučno brani.

Trivo Inđić je izložio činjenice o razmerama i načinima saradnje Srbije i RS, a Vladimir Lukić konstatovao da mržnja među narodima u BiH nije manja, zbog čega se i upitao da li jedinstvena i funkcionalna država s tim koeficijentom mržnje uopšte može da postoji.

U završnici naučnog skupa vođena je debata o BiH i RS u svetlu bitnih promena u konstelaciji moći u svetu. Tok tog dela rasprave sažima se u rečima Svetozara Stojanovića, predsednika Centra za nacionalnu strategiju, da zbog promene odnosa snaga u svetu „o nametanju rešenja u BiH ne može biti govora”, već se rešenja moraju „tražiti u dijalogu, razgovoru i saglasnosti dva entiteta i tri naroda u BiH”.

B. Marić
Sl. Kljakić