Таскина винска грофовија

Када се, пре много времена, представио као сицилијански гроф који је дошао да понуди једну од традиционалних врста вина с тог острва, представник њујоршког хотела је Ђузепу Таски д’ Алмерити без премишљања показао врата. Неколико година касније Таска је истом човеку понудио сицилијански шардоне који је, опет без премишљања, откупљен. Тада, као и данас, аутохтона сицилијанска вина нису била на цени, али име Таске, наследника племићке породице која вино производи већ готово 180 година, у међувремену је постало толико угледно да би данас могао и њих да прода. Он више не мора сам да обилази потенцијалне муштерије и продаје своја вина јер су она сада прослављена као нека од најбољих која се могу пити ван гозбене трпезе богова са Олимпа. И даље, ипак, путује, 150 дана годишње проводи далеко од куће, разговарајући са љубитељима вина свуда по свету и тражећи инспирацију за укрштање сорти, арома и укуса. Идеје је у претходна два дана размењивао са Београђанима на Салону вина.

 Не путујем ради промовисања мог вина. Од доброг маркетинга важније је правити нарочито вино. Многи се прилагођавају трендовима и покушавају да направе марку која ће се лако пробити на тржиште, али онда праве једнолична вина. Наша земља је посебна, налази се високо, пуна је песка, али даје вино специфичног укуса које не морате волети, али ћете га одмах препознати  прича Таска.

Хотелијер који га је својевремено одбио није знао да су вина Таскине породице била у карти пића чувеног хотела Плаза„” у Њујорку још крајем 19. века. Тада су сицилијанска вина чак и у остатку Италије сматрана исувише слатким да би се пила сама и користили су их искључиво за мешање с другим, како се држало  финијим винима, којима је недостајао алкохол или се није довољно осећало воће у њиховом укусу. Таскин деда је међу најзаслужнијим што је та представа промењена.

 У то време се сицилијанска вина чак нису ни флаширала. Мој деда био је међу првима који су то радили. Он је почео и да укршта врсте, обогаћује нијансе укуса. Био је сањар, водио много послова, као политичар се борио за отцепљење Сицилије од Италије. Због његове растрзаности и прилика у земљи наша породица није ни производила вино сем у малим количинама за себе и пријатеље од Првог светског рата све до 1958. године. Тада је мој отац вратио наша вина на тржиште  каже Таска.

Деда није успео да одвоји Сицилију, али је створио имање са плодним засадима и славним вином, малу државу” које може сама да се одржава, прави рај”, каже његов унук. Ђузепе Таска наставио је да експериментише, сазива младе истраживаче у лабораторију на свом имању, врстама из целог света шири банку гена и комбинује их у нове укусе.

 Зашто имати вино које ће бити син једне мајке, једне врсте, када тог сина може да породи 800 мајки и да постигнете укус какав нико нема? Не само да укрштамо интернационалне сорте него, с нашим угледом, сада можемо да промовишемо аутохтоне сицилијанске врсте. Није нам циљ да продајемо 40.000 боца шардонеа, него да представимо свету разноликости наших врста  рекао је Таска.

Мада су његова вина све траженија, Таска не исцрпљује тло како би што више рађало. Избегава хемикалије, пази чак и колико угљен-диоксида емитује. Еколошком свешћу унапредио је поштовање према земљи усађено у његовој породици.

 Земља се мора чувати. На Сицилији смо удаљени од тешке индустрије и природа је поштеђена. Научили смо да размишљамо дугорочно и трагамо за нарочитим укусом. Могли бисмо да јуримо за све већим количинама и све тежом зарадом, али није све у парама  каже Таска.