Лав у срцу

Још је у одличној физичкој кондицији, најчешће у фармеркама и спортској гардероби, иако у „озбиљним” годинама и на одговорном месту – директор је школе УЕФА за тренере при Фудбалском савезу Србије, био је и тренер омладинске школе „Звезде” и њен спортски директор. Пре свега био је играч, нападач, фајтер, голгетер...

Почео је да „пика” фудбал још као дечак, у дворишту родитељске куће у Убу, а озбиљно је потрчао за кожном лоптом у локалном клубу „Јединство”. На „Маракану” је први пут крочио 1968. на позив тадашњег комшије Џајића, да заједно са братом близанцем Драганом убацује лопте на „северу”. Сећа се да му је од среће срце играло као лудо. Прилику да заигра за клуб црвено-белих добио је 1972. уместо брата који се разболео и већ на тој пробној утакмици је одушевио своје тренере. Са само 19 година постао је и „Звездин” првотимац и дебитант тадашње репрезентације Југославије.

То је била срећа о којој није смео ни да машта, иако је био свестан свог умећа с лоптом. Сматра да човек стиче самопоуздање управо радећи оно што зна и воли, а када из себе уме да извуче оно најбоље, лако му је и да сачува веру у себе.

Занима нас у шта иначе у животу верује, да ли је религиозан.

– Сигуран сам да не постоје они који у Бога не верују, питање је само да ли то и себи и другима признају. Кад се међу облацима заљуља авион, нико није рекао „Друже Тито, помози...” него „Боже, помози“. Верујем и у људску доброту, без обзира на све што смо прошли. Увек се сетим једне од мисли патријарха Павла: „Кад дође крај, човек схвати да ништа није вредно сем ко је какав човек био. То једино не може да се избрише”.

Сматра да је породица човеково упориште, важна увек, поготово данас кад свет подлеже западњачкој филозофији „синглера” и „солера”. Његов брачни стаж готово се поклапа са фудбалским – три деценије дели живот са ТВ новинарком Марином Рајевић-Савић, ауторком и водитељком својевремено изузетно гледане емисије „Док анђели спавају”. Сматра да је за успешну везу осим љубави, најтананије нити која спаја, потребно имати и слободу, став, личност, професију и – нешто што је обома заједничко.

(/slika2)Њима су заједничка и њихова два анђела – синови Урош, студент економије и Вујадин, првотимац „Црвене звезде“, због чега је Душан и те како поносан, али и свестан колико је тешко бавити се спортом, и колико је оптерећење то што други знају да је син фудбалера. Зато се годинама склањао и није ишао ни на његове тренинге, ни на утакмице. Жели да синови, осим самосталности, стекну домаће васпитање, какво је и он понео од куће, дисциплину у раду, поштен однос према људима.

– Памтим да ми је отац говорио – да будеш човек, да се поносиш родитељима, децом, пријатељима. Успех је релативан ако немаш с ким да га делиш.

Због најблискијих, Душан се са породицом 1990. вратио из Француске, где је провео шест сезона. Први син је рођен у Кану, желели су да им се друго дете роди у Београду, да науче наш језик, открију властите корене, па ако их једног дана сопствени таленат наведе на усавршавање у иностранству – у реду, али, да увек могу да се врате својима, где припадају, где имају пријатеље.

– Жао ми је што моја деца нису имала детињство као ја – мирно, лепо... Били смо одлични ђаци, слушали понедељком на радију Николу Каровића, „Битлсе”, „Стонсе”... – присећа се својих младалачких дана. – Били смо сиромашни али једнаки, по цео дан играли лопте, били безбедни. Ни дроге, ни рата, ни криминала... Данас децу држимо „под стражом“ да им не би отели патике, јакну, мобилни. И другарство им је нагрижено тиме шта ко има.

Ни после распада Југославије није прекидао везу са фудбалерима који су му били пријатељи. Код Боре Приморца је гостовао у Лондону, виђа се и са Халилхоџићем у Паризу, као и са браћом Вујовић.

– „Ратовали” смо само на терену, а када се сретнемо негде у свету изгрлимо се и сетимо времена „кад смо били живи”, јер играч је жив док игра, као балерине – каже Савић.

Сматра да заједништво даје сигурност и у животу и у спорту. Тим може да осоколи и подигне појединца кад изгуби поверење у оно што ради. То је квалитет колективног спорта. У тенису сваку грешку противник кажњава. На фудбалском терену показује се личност, нема скривања иза славног деде, богатог тате. Види се јеси ли храбар или кукавица. Бавећи се спортом, научио је да без огромног рада нема успеха, да мора да се поштује ред, искуство и личност старијих... Уверен је да кроз спорт млади могу да усвоје најважније животне вредности, да науче да се боре и истрају кад је најтеже.

Сам је „гинуо” за сваку лопту, „ишао главом где други нису смели ни ногом”.

На терену је био борац, а у животу?

(/slika3)– Лав мора да стане испред нападача да би заштитио и лавицу и лавиће – одговара. – Живот је борба у којој човек мора да повеже храброст и памет, да научи и како да се бори, и како да сачува главу али и образ, људскост.

Иако је био оштар у жару борбе, никада намерно није фаулирао играче који су били фер, какви су били Благоје Пауновић и Ненад Стојковић из „Партизана”, и Велимир Зајец, капитен „Динама“. Свестан је тога да је време спортског витештва прошло. Фудбал је данас у целом свету постао бизнис, као што се и живот изродио у јурњаву за материјалним добрима. Игра се агресивније, бржим темпом, чешће... Људи око фудбала зарађују више него играчи.

Некада се играо романтичнији фудбал. Заљубљеници у умеће баратања кожном лоптом изводили су на терену „бравуре“ због којих су се Шекију и Џаји дивили, а Дулетово име скандирали, што је и Инспектор Блажа „опевао”.

– То је леп осећај – присећа се тих тренутака Савић. – Узлетиш, додирнеш небо и не желиш да се вратиш. Мотивише, али је и опасно, може да спута.

Легендарног гола из полуволеја који је „забио” у мрежу славног „Арсенала”, на стадиону „Хајбери”, у осмини финала Купа УЕФА 1978. који се „води” као један од најлепших голова икада, сећа се само када хоће мало да нервира пријатеље, па потегне адут да је тај гол ушао у фудбалски уџбеник о тактици и техници играња и то Енглеза, који су измислили фудбал.

Осим у фудбал, Душан је велики заљубљеник и у аутомобиле олдтајмере. У реплици „јагуара” из 1934. појављује се у филму „Муње”, а у његовој колекцији је и „фолцика” из 1971. Старе аутомобиле воли јер га подсећају на мирнија и лепша времена, а и сами су лепши од данашњих, јер су њихове линије цртали људи а не компјутери. Уз то имају и своју „причу” и душу, што им повећава вредност.

Иако не потцењује новац, важан за нормалан живот, схвата његову праву вредност – ако га имаш више, не значи да ћеш бити срећнији. Сећа се да му је најслађи новац у животу био први хонорар који је са 16 година зарадио као играч „Јединства”, па брата и другаре извео у посластичарницу на жито, баклаве и лимунаду.

– Никада нисам зарадио велике паре, али ми нису ни биле потребне – каже нам. – У бизнис нисам улазио, иако сам чуо да „имам и пекаре, и хотеле, и стамбене зграде”. Немам ништа од тога а имам све што ми је потребно. Кад ми је пријатељ рекао да су лошији играчи од нас зарадили десет пута више, питао сам га зна ли их ко. Не зна. Е, па ето. Ми смо на другачији начин богати.

Своје место у срцу „делија”, али и осталих заљубљеника у фудбал, Душан је обезбедио давно, а чини се да је овај омиљени „Звездин” фудбалер, који се никада није понашао као звезда, прерастао и спортску и филмску славу и на неки начин постао заштитни знак Београда.

Нађа Орлић

---------------------------------------------------

Да је власт бар један дан...

Да у Србији добијем власт на један дан, протерао бих стране шпијуне, похапсио издајнике, забранио секте, затворио геј-клубове, обрачунао се са свима који уништавају српску младост, укинуо све антисрпске невладине организације, окречио све фасаде, склопио савез са свим православним државама света, а на Аутокоманди подигао споменик једином српском клубу који је био првак Европе и света у фудбалу – „Црвеној звезди”.