Lav u srcu

Još je u odličnoj fizičkoj kondiciji, najčešće u farmerkama i sportskoj garderobi, iako u „ozbiljnim” godinama i na odgovornom mestu – direktor je škole UEFA za trenere pri Fudbalskom savezu Srbije, bio je i trener omladinske škole „Zvezde” i njen sportski direktor. Pre svega bio je igrač, napadač, fajter, golgeter...

Počeo je da „pika” fudbal još kao dečak, u dvorištu roditeljske kuće u Ubu, a ozbiljno je potrčao za kožnom loptom u lokalnom klubu „Jedinstvo”. Na „Marakanu” je prvi put kročio 1968. na poziv tadašnjeg komšije Džajića, da zajedno sa bratom blizancem Draganom ubacuje lopte na „severu”. Seća se da mu je od sreće srce igralo kao ludo. Priliku da zaigra za klub crveno-belih dobio je 1972. umesto brata koji se razboleo i već na toj probnoj utakmici je oduševio svoje trenere. Sa samo 19 godina postao je i „Zvezdin” prvotimac i debitant tadašnje reprezentacije Jugoslavije.

To je bila sreća o kojoj nije smeo ni da mašta, iako je bio svestan svog umeća s loptom. Smatra da čovek stiče samopouzdanje upravo radeći ono što zna i voli, a kada iz sebe ume da izvuče ono najbolje, lako mu je i da sačuva veru u sebe.

Zanima nas u šta inače u životu veruje, da li je religiozan.

– Siguran sam da ne postoje oni koji u Boga ne veruju, pitanje je samo da li to i sebi i drugima priznaju. Kad se među oblacima zaljulja avion, niko nije rekao „Druže Tito, pomozi...” nego „Bože, pomozi“. Verujem i u ljudsku dobrotu, bez obzira na sve što smo prošli. Uvek se setim jedne od misli patrijarha Pavla: „Kad dođe kraj, čovek shvati da ništa nije vredno sem ko je kakav čovek bio. To jedino ne može da se izbriše”.

Smatra da je porodica čovekovo uporište, važna uvek, pogotovo danas kad svet podleže zapadnjačkoj filozofiji „singlera” i „solera”. Njegov bračni staž gotovo se poklapa sa fudbalskim – tri decenije deli život sa TV novinarkom Marinom Rajević-Savić, autorkom i voditeljkom svojevremeno izuzetno gledane emisije „Dok anđeli spavaju”. Smatra da je za uspešnu vezu osim ljubavi, najtananije niti koja spaja, potrebno imati i slobodu, stav, ličnost, profesiju i – nešto što je oboma zajedničko.

(/slika2)Njima su zajednička i njihova dva anđela – sinovi Uroš, student ekonomije i Vujadin, prvotimac „Crvene zvezde“, zbog čega je Dušan i te kako ponosan, ali i svestan koliko je teško baviti se sportom, i koliko je opterećenje to što drugi znaju da je sin fudbalera. Zato se godinama sklanjao i nije išao ni na njegove treninge, ni na utakmice. Želi da sinovi, osim samostalnosti, steknu domaće vaspitanje, kakvo je i on poneo od kuće, disciplinu u radu, pošten odnos prema ljudima.

– Pamtim da mi je otac govorio – da budeš čovek, da se ponosiš roditeljima, decom, prijateljima. Uspeh je relativan ako nemaš s kim da ga deliš.

Zbog najbliskijih, Dušan se sa porodicom 1990. vratio iz Francuske, gde je proveo šest sezona. Prvi sin je rođen u Kanu, želeli su da im se drugo dete rodi u Beogradu, da nauče naš jezik, otkriju vlastite korene, pa ako ih jednog dana sopstveni talenat navede na usavršavanje u inostranstvu – u redu, ali, da uvek mogu da se vrate svojima, gde pripadaju, gde imaju prijatelje.

– Žao mi je što moja deca nisu imala detinjstvo kao ja – mirno, lepo... Bili smo odlični đaci, slušali ponedeljkom na radiju Nikolu Karovića, „Bitlse”, „Stonse”... – priseća se svojih mladalačkih dana. – Bili smo siromašni ali jednaki, po ceo dan igrali lopte, bili bezbedni. Ni droge, ni rata, ni kriminala... Danas decu držimo „pod stražom“ da im ne bi oteli patike, jaknu, mobilni. I drugarstvo im je nagriženo time šta ko ima.

Ni posle raspada Jugoslavije nije prekidao vezu sa fudbalerima koji su mu bili prijatelji. Kod Bore Primorca je gostovao u Londonu, viđa se i sa Halilhodžićem u Parizu, kao i sa braćom Vujović.

– „Ratovali” smo samo na terenu, a kada se sretnemo negde u svetu izgrlimo se i setimo vremena „kad smo bili živi”, jer igrač je živ dok igra, kao balerine – kaže Savić.

Smatra da zajedništvo daje sigurnost i u životu i u sportu. Tim može da osokoli i podigne pojedinca kad izgubi poverenje u ono što radi. To je kvalitet kolektivnog sporta. U tenisu svaku grešku protivnik kažnjava. Na fudbalskom terenu pokazuje se ličnost, nema skrivanja iza slavnog dede, bogatog tate. Vidi se jesi li hrabar ili kukavica. Baveći se sportom, naučio je da bez ogromnog rada nema uspeha, da mora da se poštuje red, iskustvo i ličnost starijih... Uveren je da kroz sport mladi mogu da usvoje najvažnije životne vrednosti, da nauče da se bore i istraju kad je najteže.

Sam je „ginuo” za svaku loptu, „išao glavom gde drugi nisu smeli ni nogom”.

Na terenu je bio borac, a u životu?

(/slika3)– Lav mora da stane ispred napadača da bi zaštitio i lavicu i laviće – odgovara. – Život je borba u kojoj čovek mora da poveže hrabrost i pamet, da nauči i kako da se bori, i kako da sačuva glavu ali i obraz, ljudskost.

Iako je bio oštar u žaru borbe, nikada namerno nije faulirao igrače koji su bili fer, kakvi su bili Blagoje Paunović i Nenad Stojković iz „Partizana”, i Velimir Zajec, kapiten „Dinama“. Svestan je toga da je vreme sportskog viteštva prošlo. Fudbal je danas u celom svetu postao biznis, kao što se i život izrodio u jurnjavu za materijalnim dobrima. Igra se agresivnije, bržim tempom, češće... Ljudi oko fudbala zarađuju više nego igrači.

Nekada se igrao romantičniji fudbal. Zaljubljenici u umeće baratanja kožnom loptom izvodili su na terenu „bravure“ zbog kojih su se Šekiju i Džaji divili, a Duletovo ime skandirali, što je i Inspektor Blaža „opevao”.

– To je lep osećaj – priseća se tih trenutaka Savić. – Uzletiš, dodirneš nebo i ne želiš da se vratiš. Motiviše, ali je i opasno, može da sputa.

Legendarnog gola iz poluvoleja koji je „zabio” u mrežu slavnog „Arsenala”, na stadionu „Hajberi”, u osmini finala Kupa UEFA 1978. koji se „vodi” kao jedan od najlepših golova ikada, seća se samo kada hoće malo da nervira prijatelje, pa potegne adut da je taj gol ušao u fudbalski udžbenik o taktici i tehnici igranja i to Engleza, koji su izmislili fudbal.

Osim u fudbal, Dušan je veliki zaljubljenik i u automobile oldtajmere. U replici „jaguara” iz 1934. pojavljuje se u filmu „Munje”, a u njegovoj kolekciji je i „folcika” iz 1971. Stare automobile voli jer ga podsećaju na mirnija i lepša vremena, a i sami su lepši od današnjih, jer su njihove linije crtali ljudi a ne kompjuteri. Uz to imaju i svoju „priču” i dušu, što im povećava vrednost.

Iako ne potcenjuje novac, važan za normalan život, shvata njegovu pravu vrednost – ako ga imaš više, ne znači da ćeš biti srećniji. Seća se da mu je najslađi novac u životu bio prvi honorar koji je sa 16 godina zaradio kao igrač „Jedinstva”, pa brata i drugare izveo u poslastičarnicu na žito, baklave i limunadu.

– Nikada nisam zaradio velike pare, ali mi nisu ni bile potrebne – kaže nam. – U biznis nisam ulazio, iako sam čuo da „imam i pekare, i hotele, i stambene zgrade”. Nemam ništa od toga a imam sve što mi je potrebno. Kad mi je prijatelj rekao da su lošiji igrači od nas zaradili deset puta više, pitao sam ga zna li ih ko. Ne zna. E, pa eto. Mi smo na drugačiji način bogati.

Svoje mesto u srcu „delija”, ali i ostalih zaljubljenika u fudbal, Dušan je obezbedio davno, a čini se da je ovaj omiljeni „Zvezdin” fudbaler, koji se nikada nije ponašao kao zvezda, prerastao i sportsku i filmsku slavu i na neki način postao zaštitni znak Beograda.

Nađa Orlić

---------------------------------------------------

Da je vlast bar jedan dan...

Da u Srbiji dobijem vlast na jedan dan, proterao bih strane špijune, pohapsio izdajnike, zabranio sekte, zatvorio gej-klubove, obračunao se sa svima koji uništavaju srpsku mladost, ukinuo sve antisrpske nevladine organizacije, okrečio sve fasade, sklopio savez sa svim pravoslavnim državama sveta, a na Autokomandi podigao spomenik jedinom srpskom klubu koji je bio prvak Evrope i sveta u fudbalu – „Crvenoj zvezdi”.