Деформисани

Предвиђајући да ће на изборе изаћи знатно мање од половине бирача, политичари, истраживачи јавног мњења, политиколози и аналитичари не само да су потценили гласаче, већ су показали да се њихов и поглед на свет грађана налазе у озбиљном раскораку. У хору оних које је политика професионално деформисала певали су на сав глас и медији. За све њих предизборна кампања била је нешто попут компјутерске игрице, игране до изнемоглости и тупе досаде: предизборна кампања је била млитава борба главних јунака, бирачи и њихова опредељења су се претворили у поене који су се селили час једном, час другом играчу, а сам чин избора представљао је прелазак на виши ниво игрице. Све заједно – згодно попуњен медијски простор.

Последице масовног изласка и резултата избора у недељу свакако нису виртуелне. Оне јасно показују колико су грађани заинтересовани за два кључна српска питања – Косово и Европску унију. За оба питања заинтересовани су животно, без обзира на то што хор, али онај са Запада, као рефрен понавља да је косовско питање готова ствар од кога су грађани Србије дигли руке, још само да то учини и политички естаблишмент. И без обзира на то што наши политичари, обневидели да ли од мржње, да ли од немоћи, сматрају да је руска губернија за Србију „боља прилика” од Европске уније. Није стога случајно то што је Томислав Николић у изборној ноћи рекао да ће Србија под његовим вођством ући у ЕУ, нити што је Борис Тадић по ко зна који пут поновио да ће се борити за Косово.

Већ у недељу на ноћ, док су се гласови на изборним листићима још пребројавали, они професионално деформисани оценили су да ће други круг избора пресудити Војислав Коштуница, чијој се подршци надају и Николић и Тадић. Под истом врстом притиска – да се изјасне коме ће се царству приволети – већ се налазе и Велимир Илић, Чедомир Јовановић и Ивица Дачић.

Без потцењивања њиховог утицаја, који свакако није занемарљив, остаје недоумица, међутим, докле сежу моћ Коштунице, Илића, Јовановића и Дачића да приволе своје симпатизере да гласају за представника друге странке. Кад Весна Пешић каже да је питање да ли би се симпатизери ЛДП-а одазвали позиву ове странке да гласају за Тадића (јер немају поверења у њега) то не би требало схватити само као увод у могућу политичку трговину између ЛДП-а и ДС-а, већ просто као чињеницу. Она само каже да се бирачи не понашају као стадо кад пастир зазвони. Или, да сви грађани не чине стадо. Зашто, на пример, симпатизери ДСС-а нису послушали Војислава Коштуницу и гласали за Илића? Извесно је да је коалиција ДСС-НС не много, али свакако јача него што то показује Илићев резултат. На крају, да се бирачко тело понаша онако како то мисле или желе деформисани, извесно је да ни странке, ни аналитичари, ни медији не би омашили излазност за безмало милион гласова.